Ovaj esej je nastao u okviru projekta „District of Reconciliation“, koji sufinansira Evropska unija, a sprovodi se uz učešće Evropskog pokreta u Srbiji i pod koordinacijom Fondacije Novi Sad – Evropska prestonica kulture. Sadržaj ovog eseja je isključiva odgovornost autora i ne odražava nužno stavove Evropske unije niti projektnih partnera.
Politička zbivanja unutar Bosne i Hercegovine od potpisivanja Dejtonskog mirovnog
sporazuma 1995. godine, bila su često veoma dinamična, a istovremeno i vredna pažnje
različitih međunarodnih aktera. Prošlo je više od trideset godina od završetka rata, a tokom
navedenog vremenskog intervala stiče se utisak da nije bilo dana a da se država Bosna i
Hercegovina nije suočila sa nekom vrstom krize. Postoji značajan broj povoda i uzroka za
krize, a glavni akteri su najčešće politički predstavnici konstitutivnih naroda kao i institucija
Visokog predstavnika, dok kompleksni politički i institucionalni sistem samo dodatno
doprinosi produbljivanju, a retko kada sprečavanju ili rešavanju ovog konfuznog stanja.
Najsvežiji primer, koji je mogao da preraste u veoma značajnu političku krizu, a pritom da
izazove nepredvidive potrese u Bosni i Hercegovini, bio je slučaj, sada već bivšeg
predsednika Republike Srpske, Milorada Dodika. Naime, Dodik je u avgustu 2025. optužen
za nepoštovanje odluke Visokog predstavnika Kristofera Šmita, koji je prethodno sprečio
stupanje na snagu Zakona o neprimenjivanju odluka Ustavnog suda BiH i u krivičkom
postupku osuđen na godinu dana zatvora i zabranu obavljanja funkcije koja se finansira iz
budžeta BiH u periodu od šest godina. Već krajem oktobra Kancelarija za kontrolu stranih
sredstava Ministarstva finansija Sjedinjenih Američkih Država (OFAC) uklonila je sa liste
sankcija Milorada Dodika, članicu Predsedništva Bosne i Hercegovine Željku Cvijanović,
kao i ranije sankcionisane članove Dodikove porodice, njihove firme i bliske saradnike.
OFAC je sankcionisala Dodika prethodno već dva puta zbog antidejtonskog delovanja,
odnosno podrivanja države Bosne i Hercegovine. Ukidanje sankcija Miloradu Dodiku je
izazvalo različite rekacije i kontroverze. Postavilo se pitanje da li je Dodik nešto obećao
američkoj administraciji zauzvrat, odnosno da li je „nagodba“ značila da neće biti
sputavanja ulaska Bosne i Hercegovine u Severenoatlantski savez (NATO)? Bilo kako bilo, u
daljem radu biće kratak hronološki osvrt na odnose između Republike Srpske i NATO-a, kao
i skiciranje najbitnijih pogodnosti za Republiku Srpsku u slučaju da Bosna i Hercegovina
postane punopravna članica Severnoatlantskog saveza.
NESREĆNA 1995. GODINA – „NAMERNA SILA“ I POSLEDICE
NATO bombardovanje Republike Srpske, pod kodnim imenom operacija Namerna
sila (engl. Operation Deliberate Force) trajalo je od 30. avgusta do 20. septembra 1995.
Avijacija NATO-a bombardovala je položaje Vojske Republike Srpske u zonama bezbednosti
Ujedinjenih nacija ( pre svega Sarajevo i Goražde), ali i druge položaje Vojske Republike
Srpske, dok je rezultat intervencije deblokada Sarajeva. Povod za bombardovanje bilo je
granatiranje sarajevske pijace Markale 28. avgusta 1995. godine sa položaja Vojske
Republike Srpske, kada je od eksplozija granata poginulo 37 civila. Zanimljivo je da
operacija „Namerna sila“ predstavlja prvu vojnu operaciju posle Hladnog rata koja je imala
za cilj da postigne politički ishod primenom međunarodne vazdušne sile, uz oslanjanje
isključivo na domaće kopnene snage (Armiju Bosne i Hercegovine, Hrvatsko vijeće
odbrane, kao i regularnu Hrvatsku vojsku) koje su vodile borbe na teritoriji.
Mir postignut 1995. godine i nakon više od tri decenije i dalje traje, što je najbitnije,
ali uz usputne političke krize. Ključni razlog za uspešnost je svakako posledica
kontinuiranog prisustva međunarodnih mirovnih snaga i trajnog međunarodnog
angažmana, bez nekih izgleda za nekom drastičnom promenom u skorijoj budućnosti.
Početno jednogodišnje raspoređivanje Implementacionih snaga (IFOR – Implementation
Forces), od oko 60.000 mirovnjaka, bilo je više od trećine broja međunarodnih trupa na
vrhuncu sličnih misija u Iraku ili Avganistanu. Godinu dana kasnije IFOR je prešao u
Stabilizacione snage (SFOR – Stabilization Forces), i smanjio broj mirovnjaka na 31.000.
Kada je NATO u decembru 2004. godine, devet godina nakon mirovnog sporazuma, predao
mirovnu misiju u Bosni i Hercegovini Evropskoj uniji — počinje nova misija EUFOR „Altea“
— kada je bilo prisutno oko 7.000 međunarodnih mirovnjaka. Već u februaru 2007. godine
taj broj je dodatno smanjen na 1.600 mirovnjaka. Trenutno je u BiH stacionirano 3500
pripadnika misije EUFOR-a, a navedena misija predstavlja najdužu vojnu misiju Evropske
unije, a trenutno predstavlja i jedinu kopnenu misiju u BiH, koja ima mandat da korisiti silu.
Navedena dešavanja iz ratnih godina i dalje veoma značajno utiču na negativne
stavove i percepciju građana u Republici Srpskoj prema potencijalnom članstvu Bosne i
Hercegovine u Severnoatlantskom savezu. Raspoloženje javnog mnjenja se preslikava i na
relevantne političke stranke u Republici Srpskoj, pri čemu zvanično nijedna od njih u svom
programu evroatlantske integracije ne ističe kao neki od ključnih spoljnopolitičkih
prioriteta. Kada je reč o istraživanjima stavova građana BiH u vezi članstva u NATO-u,
vidljiva je i karakteristična etnička polarizacija po ovom pitanju. Prema jednom istraživanju
iz 2023. godine 69, 1% građana BiH podržava članstvo u NATO, dok je 30, 9% protiv. Kada
se istraživanje fokusira na entitete, stavovi su sledeći: u Federaciji BiH, čak 90, 7% građana
podržava članstvo u NATO, dok u Republici Srpskoj 32, 6% (što je veoma zanimljivo i pored
specifičnih okolnosti iz skorije prošlosti). U distriktu Brčko, podrška NATO savezu, prema
navedenom istraživanju je 56%. Građani BiH su po ovom pitanju podeljeni, što svakako
nije ništa iznenađujuće, ali postavlja se pitanje šta članstvo u Severnoatlantskom savezu
može da donese Republici Srpskoj – i da li je to u interesu ovog bosanskohercegovačkog
entiteta?
ČLANSTVO BIH U NATO ALIJANSI – ŠTA TO DONOSI REPUBLICI SRPSKOJ?
Republika Srpska, kao entitet ne može pristupiti NATO savezu odvojeno od države
Bosne i Hercegovine, ali je hipotetički moguće analizirati potencijalne koristi Republike
Srpske u slučaju ulaska cele države. Posledice eventualnog članstva BiH u NATO alijansi
istovremeno bi se odrazile i na politički, bezbednosni i ekonomski položaj entiteta
Republika Srpska. U nastavku sledi analiza šta bi potencijalno članstvo BiH u NATO donelo
Republici Srpskoj. Navedeni stavovi i tvrdnje u nastavku rada biće lično stavovi autora.
Kada je reč o bezbednosnom položaju i pristupanju jedne države vojnom savezu (u
ovom slučaju NATO), ključan benefit je svakako uključivanje u sistem kolektivne
bezbednosti koji trenutno broji trideset jednu državu članicu. Čuveni član 5 Vašingtonskog
sporazuma jasno precizira: „Članice se slažu da će oružani napad na jednu ili više od njih u
Evropi ili Severnoj Americi biti smatran napadom protiv svih njih…“ BiH kao mala i relativno
siromašna država, sa skromnim vojnim budžetom u 2025. godini od oko 200 miliona evra
(401.186.000 KM) iz članstva u NATO, može da izvuče različite pogodnosti. Naime, 98%
budžeta odlazi na vojnu odbranu, dok su po 1% određeni za operacije kolektivne
sigurnosti/bezbednosti i međunarodnu saradnju , što dalje u ovom slučaju implicira da
kolektivna bezbednost koju nudi NATO može predstavljati funkcionalniji, manje rizičan, ali i
jeftiniji model od samostalnog obezbeđivanja bezbednosti države, koju sprovode Oružane
snaga Bosne i Hercegovine. Republika Srpska u tom kontekstu, članstvo u NATO-u može
iskoristiti kako bi doprinela dugoročnoj stabilizaciji sopstvenog bezbednosnog okruženja
(nemoguća je situacija iz 1995. kada je tadašnja vojska Republike Srpske bila pred
slomom, ali ostaje kao opomena entitetskom rukovodstvu), ali i smanjenju mogućnosti
regionalnih i unutrašnjih bezbednosnih kriza.
Posmatranjem iz političkog ugla, stabilnost bezbednosnog sistema države Bosne i
Hercegovine koju bi garantovao Severnoatlantski savez izazvao bi i neke potencijalno
pozitivne promene koje bi uticale i na unutrašnje međuentitetske i institucionalne odnose
kada je reč o razumevanju i primeni Dejtonskog mirovnog sporazuma. Svedočimo da
Republika Srpska često insistira na povratku izvornih dejtonskih nadležnosti i vraćanju
pojedinih institucionalnih autonomija. Hipotetička situacija u kojoj su smanjene
bezbednosne i političke tenzije, a koje trenutno veoma značajno oblikuju političku scenu
BiH, potencijalno može dovesti da se smanji uticaj i uloga Visokog predstavnika i njegovih
čuvenih bonskih ovlašćenja, kao i pritisak spoljnih aktera koji neretko intervenišu u
unutrašnjim političkim procesima. Integrisanjem u NATO indirektno se podstiče koliko
toliko politička predvidljivost, iako se naravno ovim neće rešiti svi sporovi i tenzije kojih u
BiH ima na pretek. Republika Srpska bi to mogla iskoristiti time što bi se predstavila kao
pouzdan i konstruktivan partner, a njen imidž bi bio umnogome poboljšan.
Kada je u pitanju ekonomski položaj Republike Srpske, slika je sumorna, jer se ovaj
entitet suočava sa ekonomskim izazovima, odlivom stanovništva a samim tim i radne
snage, kao i ograničenim investicionim kapacitetima. Ekonomski aspekti članstva su
svakako jedan od možda najznačajnijih argumenata u prilog integrisanju u Severnoatlantski
savez. Iskustva drugih država iz regiona, pokazuju da ulazak u NATO često dovodi do rasta
poverenja investitora, naime priliv direktnih stanih investicija u Crnu Goru nakon 2017.
povećan je za 60% (u Rumuniji na primer 141%) , a to dalje prati i poboljšanja kreditnog
rejtinga. Razlozi su logični je jer investitori najpre biraju stabilnost i predvidljivo političko
okruženje. Treba istaći da NATO nema mogućnost upravljanja fondovima za infrastrukturu
poput EU (koja ima IPA fondove), već se finansiranje infrastrukturnih projekata u zemljama
članicama (i partnerima) odvija kroz nacionalne budžete, kreditne linije međunarodnih
banaka (najčešće preko Evropske banke za obnovu i razvoj – EBRD) i bilateralnu pomoć, dok
NATO podstiče saradnju i standarde, a kroz Partnerstvo za mir (Partnership for Peace – PfP)
i druge programe, članice investiraju u svoju transportnu i energetsku mrežu koja ima i
vojnu dimenziju, a sve u cilju bolje logistike između saveznika. Takođe, NATO ima i različite
programe, a najznačajniji su: PfP Trust Funds, koji pomažu zemljama članicama da
modernizuju i usklade svoju vojnu infrastrukturu sa NATO standardima i NATO Security
Investment Programme (NSIP), koji investira u zajedničke odbrambene infrastrukturne
projekte i objekte koji su ključni za efikasno funkcionisanje Alijanse. Treba istaći da se na
teritoriji Republike Srpske nalaze se 4 preduzeća vojno-namenske industrije: Tehnički
remont Bratunac (privatno preduzeće, koje prozvodi oklopno naoružanje), Zrak – DKS Teslić
(proizvodnja i remont nišanskih sprava), Kosmos.ad Banjaluka (remont radarskih i raketnih
sistema) i Orao u Bijeljini (remont avionskih motora). Namenska industrija BiH je u prvih
šest meseci 2025. ostvarila izvoz vojne opreme u vrednosti preko 311 miliona
konvertabilnih maraka (oko 150 miliona evra), što predstavlja rast od 31% u odnosu na
2024. godinu. Glavni problem sa kojim se ova preduzeća suočavaju su uglavnom
upravljačke i političke prirode (ako su u državnom vlasništvu), dok istovremeno imaju
značajan potencijal pogotovo sada kada je globalna potražnja u uzlaznoj putanji.
Preduzeća u Republici Srpskoj integrisanjem u NATO mogu iskoristiti iskustva i tehnologiju
zemalja članica, a u krajnjoj instanci i stvoriti snažan izvozni brend, što bi značajnije uticalo
na privrednu sliku same Republike.
POTENCIJALNI IZAZOVI
Poseban izazov za članstvo BiH u NATO predstavlja odnos građana i relevantnih
političkih stranaka iz Republike Srpske prema Srbiji, ali i prema konceptu vojne
neutralnosti. Značajan deo javnosti ovog entiteta NATO doživljava kroz prizmu istorijskog
iskustva i bombardovanja iz 1995. kao i bombardovanja susedne Srbije 1999. godine sa
kojom je Republika Srpska u skladu sa Dejtonskim mirovnim sporazumom u više navrata
potpisivala Sporazum o specijalnim paralelnim vezama (1997, 2001. i 2006.). Iskustva iz
1995. i 1999. su prozvela odnos trajnog nepoverenje građana Republike Srpske prema ovoj
vojnoj alijansi. Ipak, sa pravno-političkog stanovišta, članstvo BiH u NATO-u ne bi
automatski značilo narušavanje posebnih veza Republike Srpske sa Srbijom, niti bi
isključivalo mogućnost očuvanja političkog i entitetskog identiteta RS. Istraživanje javnog
mnjenja iz 2023. godine o kome je reči bilo na početku rada, jasno pokazuje da iako 32, 6%
stanovništva podržava članstvo u Severnoatlantskom savezu, njih 63, 3% ipak podržava
vojnu neutralnost. Emocionalno nasleđe bombardovanja iz 1995. i 1999., koja su
okončana vremenski relativno skoro, često nadilazi argumente zasnovane na aktuelnim
geopolitičkim činjenicama, kada su na političkoj karti Balkanskog poluostrva, Bosna i
Hercegovina i Srbija (takođe Kosovo kao još uvek nedefinisan entitet) okružene članicama
Severnoatlantskog saveza. Drugi važan izazov odnosi se na unutrašnje političke podele i
tenzije u BiH. Često odsustvo konsenzusa između entiteta i konstitutivnih naroda čini
proces NATO integracija izrazito polarizujućim, koji dodatno produbljuje institucionalna
kompleksnost, kao i nespremnost političkih lidera za trajnijim kompromisom. Republika
Srpska, pitanje članstva u NATO-u posmatra kao sredstvo političkog pritiska Sarajeva, a ne
kao rezultat zajedničkog strateškog planiranja. Na kraju, svakako najznačajan izazov su
finansijske i institucionalne obaveze koje proizilaze iz članstva u NATO-u. Reforme sektora
bezbednosti, modernizacija i prilagođavanje standardima zahtevaju značajna sredstva, što
u uslovima ograničenih ekonomskih sredstava Republike Srpske, kao i Bosne i Hercegovine
deluje kao samo još jedan problem u moru drugih.
ZAKLJUČAK
Kada je reč o pitanju članstva Bosne i Hercegovine u NATO-u, posmatrano iz
perspektive Republike Srpske, ostaje svakako kao jedno od najsloženijih. Bezbednosna
politika kao jedna od krucijalnih ideja na kojoj počiva NATO savez u slučaju BiH odlazi u
drugi plan, a primat preuzimaju bosansko-hercegovačke političke elite sa međusobnim
razmiricama i optužbama, a relacija trvenja je svima dobro poznata i odigrava se na liniji –
Sarajevo – Banjaluka. Potencijalne koristi od kolektivne bezbednosti i dugoročne
stabilizacije države nisu zanemarljive, već naprotiv, koriste i jednom i drugom entitetu.
Ipak, brojni izazovi, a pre svih istorijski i politički, značajno utiču na rezervisanost javnog
mnjenja i političkih aktera u Republici Srpskoj.
Slobodno se može reći da nepostojanje unutrašnjeg konsenzusa u BiH, kao i snažno
nasleđe prošlosti, koje često preuzima primat na ovim prostorima, ali i osetljiv odnos
Republike Srpske prema Srbiji i konceptu vojne neutralnosti su glavne prepreke na tom
putu. Rukovodstvo Republike Srpske, u više navrata ističe da se odluke donose uz puno
uvažavanje dejtonskih nadležnosti i principa ravnopravnosti entiteta, a potencijalni ulazak
u NATO je svakako jedna od tih odluka, gde je nerealno očekivati uspešnost bez
konsenzusa i široke javne rasprave.
Za članstvo u NATO alijansi, potrebna je pre svega spremnost i odgovornost
unutrašnjih političkih aktera da budu kooperativni u realizaciji i i razvijanju bezbednosne
arhitekture koju ovaj savez nudi. Geopolitički momenat i nije najsrećniji za promovisanje
NATO saveza, kada trenutno svedočimo da američka administracija pretenduje na teritoriju
države saveznice koja je istovremeno i osnivač ove vojne organizacije. Unutar-saveznički
odnosi su svakako na ispitu, ali NATO u trenutnim međunarodnim okolnostima za evropske
države ipak nema alternativu. Bez zajedničkog dijaloga (koji je nekako uvek u deficitu u
Bosni i Hercegovini), argumentovane stručne analize i međusobnog uvažavanja oba
entiteta i lidera sva tri konstitutivna naroda, pitanje NATO integracija će i dalje ostati kamen
razdora i polarizacije, a ne put mira i razvoja. Umeće izgradnje poverenja biće ključno i za
Republiku Srpsku i za Federaciju Bosnu i Hercegovinu, jer bez toga država Bosna i
Hercegovina nema srećnu perspektivu.
Nama trenutno preostaje da vidimo, da li je Bosna i Hercegovina spremna da
naprasno i ekspeditivno reformiše bezbednosni sektor do 2027. godine i samim tim
postane sledeća članica NATO saveza, jer je možda, bivši predsednik RS Milorad Dodik,
ipak stvarno nešto obećao američkoj administraciji…
Esej pisao: Marko Filipović, član Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji
Preuzmite esej u PDF formatu OVDE.
