Ovaj esej je nastao u okviru projekta „District of Reconciliation“, koji sufinansira Evropska unija, a sprovodi se uz učešće Evropskog pokreta u Srbiji i pod koordinacijom Fondacije Novi Sad – Evropska prestonica kulture. Sadržaj ovog eseja je isključiva odgovornost autora i ne odražava nužno stavove Evropske unije niti projektnih partnera.

“Volim te više nego što mržnja voli rat“.
American obituary, U2, 2026.

Prema raznim definicijama pomirenja koje se odigrava i odigravalo se u različitim okolnostima –
između počinilaca nasilja i žrtava, onih koji su kršili ljudska prava na individualnom nivou, nivou
različitih društvenih ili etničkih grupa, na nivou čitavih nacija, nakon ratnih sukoba, i onih koji su
stradali, predstavlja i cilj i proces. Pomirenje je neophodno da bi se omogućio normalan život
novim generacijama u normalnom okruženju, da bi se demokratizovalo društvo i da bi se ono
okrenulo budućnosti. U tome mora da učestvuje čitava zajednica, da se ciklusi nasilja i sukoba ne
bi ponavljali. Jer kako kaže irska grupa U2, „mržnja voli rat“. Ako se mržnja stalno održava i
podhranjuje, ona pre ili kasnije vodi trvenjima i sukobima bez kraja. U ovom trenutku,
nesposobnost da se iskreno podstiče pomirenje dovela je do zastrašujućih ratova u Evropi i u
njenom bliskoistočnom susedstvu. Trenutno se vode mnogi ratovi u svetu, ali i na drugi način i
unutar pojedinih država kao trenutno u SAD, gde mržnja i netrpeljivost vuku tu veliku zemlju u
neku vrstu novog građanskog rata.

U malom prostoru takozvanog Zapadnog Balkana, koji je tim imenom zarobljen kao ostatak bivšeg
jugoslovenskog prostora nakon ulaska Slovenije i Hrvatske u Evropsku uniju, uz dodatak Albanije,
koja je geopolitički spakovana u isti „kavez“ okružen članicama EU i NATO saveza (u kome su
tri od tih šest zemalja takodje punopravne članice), živi sve manja populacija, koja je trenutno
veličine jedne veće svetske prestonice i ubrzano se osipa. Mladi odlaze. Razlozi nisu samo i pre
svega ekonomski. Radi se o društvima u kojima je mržnja jedan od stubova vlasti, mržnja prema
susedima i drugim etničkim zajednicama u društvu, koja se pothranjuje, ili se u posebnim
slučajevima iz komercijalno-političkih razloga sistematski suzbija, kao što je slučaj bilateralnih
odnosa Srbije i Mađarske. Dobar primer pomirenja koje ide s vrha, takoreći naredbodavno, ali daje
određene rezultate, ali ne i duboke temelje, jer nije preraslo u široki i iskreni proces koji uključuje
veliki deo društvenih aktera sa obe strane.

Drugi slučaj političko-komercijalnog pomirenja inspirisanog i vođenog s vrha se odigrao preko
projekta „Otvoreni Balkan“, gde se preko niza običnih i probitačnih projekata u pre svega
ekonomskom domenu, a tu i tamo i preko kulturne saradnje i stvaranja pravnih uslova za slobodu
kretanja građana na prostoru Srbija – Severna Makedonija – Albanija kreirala pozitivna atmosfera
među građanima, koja je podrazumevala „dobre Albance“ iz Albanije i „neprijateljske Albance“
sa Kosova. Međutim, projekt je ubrzo usahnuo, ostavljajući neke zanimljive i donekle bizarne
rezultate kao što je „Vinska vizija Zapadnog Balkana“ (najveći sajam vina u Jugoistočnoj Evropi),
u vreme kada vlasti u Srbiji šire strah među građanima da Albanija, sa Hrvatskom i Kosovom
razvija vojni savez kome je cilj ugrožavanje Srbije. Pomirenje nije dugo trajalo.
Mržnja postaje važan i stalno prisutan narativ, stvara osećaj stalne ugroženosti, osujećuje razvoj
demokratije, jer stalno priziva svojevrsno ratno stanje, a za to vreme se urušavaju institucije, sve
je ugroženija vladavina prava, cvetaju korupcija i organizovani kriminal. Jer, dimna zavesa mržnje
prema drugima prekriva sve, uključujući nasilje prema sopstvenim građanima. Kao da se
nezavršeni ili izgubljeni ratovi vraćaju kući da završe svoj rušilački posao nad sopstvenim
građanima. Zato odlaze mladi, jer takva atmosfera podrazumeva svaki dan ispunjen tenzijama i
„neprijateljima“ koji kuljaju odasvud sudeći prema režimskim medijima.

A onda se desio masovni studentski protest u Srbiji, koji je povukao i inspirisao značajan broj
građana i esnafa – prosvetne radnike, zaposlene u pravosuđu, poljoprivrednike… Industrijskih
radnika iz knjiga o klasnom sukobu nema, jer nema industrije koja je uglavnom uništena, osim
uglavnom stranih investicija, koje dođu i prođu i idu ka sektorima gde je jeftina radna snaga..
Izuzetak je vojna industrija ili IT sektor koji teško mogu da povedu promenama kroz političku
borbu. Ali, mogu da joj se pridruže. U razdrobljenom društvu, sa isključivo partijskom lojalnošću
kao jedinom stabilnom osnovom za opstanak i bilokakvo napredovanje, nema mesta za nove
generacije željne normalnog života u kome mržnja nije dnevna zapovest.

Snaga volje i uverenja i masovnost studentskog pokreta stvorili su novu, paralelnu realnost u
Srbiji. Nakon dve strašne tragedije u maju 2023.g u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i Malom
Orašju i Duboni, gde je za dva dana ubijeno ili teško povređeno više od tridesetoro dece i mladih
ljudi, a potom pada nadstrešnice na renoviranoj novosadskoj železničkoj stanici, u novembru
2024.g, gde je poginulo šesnaest uglavnom mladih ljudi i dece, buknuo je otpor prema nemaru,
nebrizi, neodgovornosti, nekažnjivosti, korupciji, atmosferi nasilja u društvu. Pobunili su se pre
svega mladi, jer oni su u svim nabrojanim tragedijama bili glavne žrtve jednog društva koje
uništava svoje institucije i glavne resurse i gradi svoj opstanak na rušenju svake perspektive za
nove generacije.

Paralelna realnost se manifestovala kroz uvođenje direktne demokratije među pobunjenom
studentskom populacijom, kroz aktivizam (studenti u svakom selu) i negovanje solidarnosti među
studentima i između njih i njihovih profesora i prosvetnih radnika uopšte, uz veliku podršku
građana. Potom je sledilo „osvajanje Evrope“ – biciklima do Strasbura i trčeći do Brisela. Oko
Evropske unije nikada nije bilo konsensusa, ali je deo studentske populacije njoj uvek bio okrenut
Zahtevi studentskog pokreta su u početku bili: (1) objavljivanje kompletne dokumentacije o
rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu, (2) otkrivanje i kažnjavanje napadača na
studente i građane, (3) odbacivanje optužbi protiv uhapšenih na protestima, (4) veća izdvajanja iz
budžeta za fakultete.

Zatim je proglašen “Studentski edikt”, kao novi društveni dogovor o osnovnim vrednostima koje
zastupaju studenti – o slobodi, državi, pravdi, mladosti, dostojanstvu, znanju, solidarnosti,
budućnosti – koji je usvojen od desetina hiljada studenata i građana iz cele Srbije, na ulicama Niša,
u martu 2025.g. Sledeći korak je bio politički, studenti su zahtevali vanredne izbore.
U svemu tome su studenti ostvarili čudesni čin pomirenja – podržavajući borbu svih građana Srbije
za navedene vrednosti. Kao prirodni rezultat, Bošnjaci Sandžaka su, posle više od 35 godina
ugroženosti prihvatili Srbiju kao svoju državu i uključili se u studentski project čiji je osnovni cilj
stvaranje uređene pravne države gde svi imaju jednaka prava. Novopazarski studenti su prepešačili
Srbiju putujući do Niša, Novog Sada, sela i gradova, a studenti i građani iz čitave Srbije su
preplavili Novi Pazar pružajući jedni drugima podršku. Ovakvo pomirenje koje je inspirisala i
ostvarila mladost Srbije, nije od raspada Jugoslavije i svih ratova koji su usledili nikada ostvarila
niti jedna politička partija, državna institucija, crkva, obrazovni system. Bilo je samo hrabrih
pojedinaca i grupa, uglavnom u nevladinom sektoru, koji su sebi postavile kao misiju pomirenje
sa narodima u novonastalim državama, sa kojima je Srbija ratovala I sa sopstveniom manjinama.
Vlasti u Srbiji su ovo pomirenje opstruirale. Zato ovo dostignuće, kao jednu od najvažnijih
tekovina studentskog pokreta, treba bez prestanka braniti da bi opstalo.

U ovom kratkom ogledu su suprotstavljena dva različita modela pomirenja koji su dali različite
rezultate i imaju različite izglede za održivost. Jedan je model na utilitarnim osnovama oktroisala
vlast i njegova budućnost najdirektnije zavisi od promena političkih konstelacija između
angažovanih elita. Drugi je model spontano pomirenje voljom studenata i građana i ima mnogo
veće šanse da se duboko ukoreni, pogotovo ako dođe do demokratskih promena u Srbiji.
Radilo se dakle o dva modela gde su glavne razlike u ciljevima, akterima i načinima odvijanja
procesa. U prvom slučaju radilo se o utilitarnim ciljevima, u drugom o vrednostima. U prvom
slučaju je ključno delovanje odozgo (državne institucije i paradržavni aktera), naspram procesa
koji je krenuo odozdo (student i ostali građani). Prvi model je državni konstrukt, dok je drugi
spontani proces.

I vratimo se na početak. Pomirenje između Srba i Bošnjaka se desilo kroz spontani process
zajedničke borbe za slobodu, pravdu, jednakost. Borbe koju su poveli student, a građani se
pridružili. Ono nije bilo cilj i svha te borbe, a ipak je iz nje prirodno nastalo I može se dalje razvijati
samo ako se ostali ciljevi budu ostvarivali. U nedemokratskim društvima pomirenje nema
dugoročnu perspktivu čak i ako se odvija po naređenju vlasti.

Postoji i treći model. U mnogim društvima je pomirenje išlo kroz zajedničko delovanje vlade,
parlamenta, političkih lidera, medija, nevladinih organizacija, sudova i tužilaštva za ratne zločine,
prosvetnih institucija, istoričara, kulturnih radnika, javnih ličnosti, verskih vođa i organizacija
mladih. U Srbiji taj model nije mogao da zaživi osim u tragovima. Tako je studentska pobuna, kao
u borbi Davida protiv Golijata, donela neočekivani rezultat.

Strašni ratovi koji se odigravaju u našoj blizini, strašni zločini i žrtve, sve strašno što se pre više
od četvrt veka dešavalo na našim prostorima, čine da ovaj već dugotrajni studentski bunt i ogromna
energija koja iza njega stoji izgleda kao čudesni cvet iznikao na pepelištu sveta.

Esej pisala: dr. Jelica Minić, članica Izvršnog odbora Evropskog pokreta u Srbiji

Preuzmite esej u PDF formatu OVDE.