Dr. Vladimir Međak

Potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji i bivši glavni pravnik u pregovorima o pristupanju EU, Pregovaračkog tima Vlade Srbije

Autorski tekst, izvor: http://www.beta.rs/ , datum objavljivanja: 17.09.2025.

U narednom talasu proširenja „Politički kriterijum“ (vladavina prava) i spoljno-politička orijentacija (geopolitika) će biti najbitniji za ocenjivanje spremnosti države kandidata i ključni faktor od kog će zavisiti volja država članica za prijem novih članica.

Srbija je počela pregovore o pristupanju EU 2014. godine. Srbija je tada bila spremna za uspešno i efikasno vođenje pregovora. Državno rukovodstvo je citiralo Vebera i promovisalo protestanstku radnu etiku, administracija je bila spremna, svi su znali treba da se radi, a napravljen je i plan kako da Srbija bude spremna za članstvo do kraja 2018. godine. Danas, 2025. EU orijentacija vlasti Srbije ne postoji.

Tokom 13 godina vlasti SNSa, Srbija je pala na svim globalnim lestvicama na kojima se prate demokratija, korupcija, sloboda govora, tj. elementi „Političkog kriterijuma“ za članstvo u EU.

Kada je Srbija počela pregovore sa EU, smatrana je:

• slobodnom državom sa polu-konsolidovanom demokratijom (po izveštajima Freedom House),
• državom na svetu po slobodi govora, na granici da pređe iz grupe država sa „problematičnom“ u grupu sa „zadovoljavajućom“ situacijom (po izveštajima „Reportera bez granica“),
• državom na globalnoj skali korupcije, od 180 posmatranih država (po izveštajima Transparency International),
• „liberalnom demokratijom“ po analizama V-Dem instituta.

Srbija će do 2025. godine:

• izgubiti status slobodne države (sad je u kategoriji „polu-slobodnih“ država), sa polu-konsolidovanom demokratijom (sad je u kategoriji „hibridnih režima“) prema Freedom House,
• naći će se na 96. mestu po slobodi govora, (po izveštajima „Reportera bez granica“) i ispasti iz grupacije država sa „problematičnom“ u grupu država sa „teškom“ situacijom,
• deliće 105. mesto sa Ukrajinom od 180 država na rang listi uspešnosti borbe protiv korupcije Transparency International (u Evropi iza Srbije su Turska (107), BiH (114), Belorusija (114) i Rusija (154)), i
• biće svrstana u „izborne autokratije“ na listi V-Dem instituta i naći će se na listi 10 država sa najvećim stepenom autokratizacije na svetu u periodu 2011-2021.

Ovaj pad je bio vidljiv u svim izveštajima osim u godišnjim izveštajima Evropske komisije 2015-2024. Komisija je u Političkom kriterijumu (koji čine nezavisnost pravosuđa, borba protiv korupcije, borba protiv organizovanog kriminala, sloboda govora i reforma državne uprave) Srbiju 2015. ocenila ocenom 2.2 (na skali od 1-5). Do oktobra 2024. Komisija nije uočila nikakav pad, već i blagi napredak pa je spremnost Srbije u Političkom kriterijumu 2024. ocenila sa 2.4, smatrajući da je Srbija napravila napredak u borbi protiv korupcije. Ova ocena je data nekoliko dana pre pada nadstrešnice u Novom Sadu.

Da bismo jasnije razmotrili stanje stvari, treba uporediti Srbiju sa ostalim kandidatima za članstvo, u ključnim elementima Političkog kriterijuma tj. ocene u oblasti nezavisnosti pravosuđa, borbi protiv korupcije, borbi protiv organizovanog kriminala i slobode govora. Kad posmatramo ove parametre, ocena Srbije je 2.25 (i tu držimo 4. mesto na tabeli) i po ocenama smo bliže stanju u Ukrajini (2.125) i Moldaviji (2), nego prvoplasiranoj Crnoj Gori (2.75) i drugoplasiranoj Albaniji (2.625).

Kada se poredi „funkcionisanje demokratskih institucija“ (parametar koji je Komisija uvela 2024. kao ocenu funkcionisanja parlamenta i nezavisnih tela koje odgovaraju parlamentu) Srbija je najslabije ocenjena od pet država koje su dobile ocenu 2024. Crna Gora je najbolje ocenjena sa ocenom „zadovoljava“, Makedonija i Moldavija su ocenjene sa „uglavnom zadovoljava“, Albanija „delimično zadovoljava“, a Srbija je dobila ocenu „mešovito“, dok BiH, Ukrajina, Gruzija i Kosovo* nisu ocenjene po ovom parametru.

Iz ovoga se jasno može zaključiti da svi problemi pristupanja Srbije i odnosa sa EU dolaze isključivo iz političkog segmenta tj. od političke elite koja vodi Srbiju.

Osnov svake integracije jeste komplementarnost političkih elita. Do sada je SNS svoju komplementarnost pokazala samo sa elitama u Kini, tj. Komunističkom partijom Kine kojoj se otvoreno divi i Rusiji, pošto SNS funkcioneri redom ističu da su im „duša i srce u Rusiji“, a mozak (tj. novčanik) na Zapadu. Čak su i kontakti sa Iranom i Venecuelom vrlo česti i srdačni, dok se poslanici Evropskog parlamenta nazivaju „ološem“.

Ovo pokazuje da politička elita, tj. SNS ne žele da uvedu Srbiju u EU. Smatramo da ta želja nikad nije ni postojala, čak ni u vreme kad se citirao Veber i glorifikovala protestantska radna etika, a rukovodstvo zaklinjalo na evropske vrednosti propisane Ugovorom o EU i članom 1 Ustava Republike Srbije.  

Nakon 13 godine rukovođenja Srbijom, danas je jasno da Srbija ne može da uđe u EU dok je SNS na vlasti. Nekoliko poslanika Evropskog parlamenta je ovo već otvoreno istaklo u raspravi o Srbiji održanoj 9. septembra 2025. godine. Ti poslanici su pripadnici političkih grupacija Socijaldemokrata i Liberala (“Obnovimo Evropu”) koji daju većinu Evropskoj komisiji kao i grupacije Zelenih koji daju podršku Komisiji iako nisu deo vladajuće većine.

Glavno pitanje sada je da li se konačno promenio odnos EU prema Vučiću i njegovom režimu?

Odgovor zavisi od toga kog aktera EU politike posmatramo. Evropski parlament odavno ima najoštriju retoriku prema Vučiću i u svojim rezolucijama zahteva odlučniju akciju ostalih institucija EU, pre svega Komisije. Međutim i tu postoji razlika u zavisnosti od toga sa kojom partijskom grupacijom pričamo. Dok su Socijaldemokrate, Liberali, Zeleni i Levica već dugo kritični prema Vučiću i otvoreno kažu da Srbija sa SNSom ne može ući u EU, Evropska narodna partija (EPP), čiji je SNS pridružen član, i dalje čuva SNS od posledica njenog ponašanja.

Države članice, tj. Savet, već 4 godine odbijaju da otvore klaster 3, dok Komisija kontinuirano daje naznake da bi se to moglo desiti u narednim mesecima, pomažući time SNSu u prikrivanju pred domaćom javnosti da su pregovori efektivno zaustavljeni. Istovremeno, države sa Baltika od 2014. drže blokirano poglavlje 31 Zajednička spoljna i bezbednosna politika, zbog neusklađenosti Srbije sa sankcijama EU Rusiji.   

Evropska komisija je taj ključni faktor koji zapravo čuva status quo odnosa prema bivšem “faktoru stabilnosti” na Balkanu, Vučiću. Dolaskom Marte Kos na čelo resora za proširenje zaustavljeno je neosnovano hvaljenje Vučića koje je dolazilo iz Komisije pre decembra 2024. godine, a potom je i definisala da “imamo problem u Beogradu”. Zbog toga možemo reći da promena postoji.    

Međutim i dalje jače reakcije Komisije i promena politike izostaju pošto je takav zaokret u rukama predsednice Komisije, koja je (i dalje) iz redova EPPa. Dok EPP ne promeni svoju politiku prema SNSu ne može se očekivati jača reakcija Komisije, a samim tim ni posledice po Vučića i SNS.    

Moramo istaći da ovo nije pitanje manjka informacija ili neznanje šta se u Srbiji dešava, već je ovo politička odluka. Iz gorenavedenih izveštaja međunarodnih organizacija vidi se da se promena pravca Srbije nije desila preko noći i da je dugo bilo vidljivo da se Srbija udaljava od EU. Ipak, to je uspevalo da se pokrije različitim (geo)političkim ciljevima pogotovo jer su se Srbijom u ime EU u Komisiji i Parlamentu u periodu 2014-2024. bavili samo političari iz EPPa ili FIDESa (tokom mandata Olivera Varheljija).  

Promena je nastala nakon pogibije ljudi u Novom Sadu, studentskih/građanskih protesta koji su usledili, početka represije nad mirnim građanima koji protestuju protiv korupcije, a konkretno tek nakon što su Srbijom 2024. počeli da se bave Marta Kos iz grupacije Liberala i Tonino Picula iz Socijaldemokratske grupacije. Marta Kos je prva rekla da se zahtevi protesta poklapaju sa zahtevima EU i time legitimisala zahteve na nivou EU. Na taj način je, takođe, sav pritisak prebačen na EPP. U ovom trenutku svi koji žele Srbiju u EU svoju pažnju su usmerili ka EPPu, jer je jasno da je to poslednja zaštita koju Vučić ima u EU. Sad je sva odgovornost na EPPu, tj. njenim najjačim članicama iz Nemačke, CDU-CSU koje imaju posebnu težinu i u Srbiji.

U ovom trenutku ostaje upitno da li će EPP nešto zaista i uraditi. Nakon upozorenja Vučiću da ne ide u Moskvu 9. maja, on je otišao, a reakcija je izostala. Zbog toga nije jasno koje su to crvene linije iza kojih se gubi podrška EPPa.

Srbija je na istorijskoj prekretnici. Slobodan Milošević je 1990. godine odbio da podrži ulazak SFRJ u Evropsku ekonomsku zajednicu i time odredio sudbinu Srbije narednih 30 godina. Na isti način se danas odlučuje o poziciji Srbije do 2050. godine. Ukoliko se ovaj voz proširenja propusti, a sumnjam da će biti narednog, Srbija bi time zacementirala poziciju periferije Evrope koju drži od 1991. godine. Takav scenario se jedino može izbeći odlaskom SNS sa vlasti u najkraćem mogućem periodu, praćenog jasnim proEU opredeljenjem nove vlasti i rešavanjem svih otvorenih pitanja koje je SNS napravio, a pre svega korupcije uz ponovno uspostavljanje demokratije, vladavine prava i izgradnje institucija. Da bi vlast nakon Vučića imala snagu za jasnu proEU politiku, EU mora brzo da reaguje i nedvosmisleno podrži legitimne demokratske zahteve građana koji brane evropske vrednosti protiv autoritarne vlasti. To nije moguće dok EPP ne promeni svoju trinaestogodišnju politiku prema SNSu i konačno stavi evropske, demokratske vrednosti ispred drugih interesa. Svako iz EPPa ko posle svega opet podrži Vučića zalaže svoj lični integritet i preuzima odgovornost za produbljivanje krize u Srbiji.