Ovaj esej je nastao u okviru projekta „District of Reconciliation“, koji sufinansira Evropska unija, a sprovodi se uz učešće Evropskog pokreta u Srbiji i pod koordinacijom Fondacije Novi Sad – Evropska prestonica kulture. Sadržaj ovog eseja je isključiva odgovornost autora i ne odražava nužno stavove Evropske unije niti projektnih partnera.

Medjunarodna bezbednost, vojna i politička sabilnost su u medjusobnoj zavisnosti
s tim da se u ovom kontekstu pod političkom stabilnošću podrazumevajuse dobri odnosi
izmedju država, što je ujedno generalni okvir za saradnju u svim dugim domenima.
Istovremeno. politička stabilnost unutar država ostaje bitan factor medjunarodnog položaja
jedne države, i utiče na stabilnost na bezbednost u širem konteksu, jer država koja se
suočava sa unutrašnjom nestabilnosšću ne može predstavljai pouzdanog I aktivnog
partnera.

Stanje trajnog mira, koje se uspostavlja nakon ratnih sukoba, po pravilu, je rezultat
mirovnih pregovora i sporazuma, te pripadajućih aranžmana, uključujući one iz vojne
oblasti. Nesumnjivo da politička stabilnosti kao opšti okvir u evropskom, regionanom
kontekstu zavisi od vojne bezbednosti.

Sam sistem evropske bezbednosne ahitekture, izgradjivan u okviru OEBS, definiše
se kao oblast saradnje u vojno-političkoj dimenziju.

Ubrzo nakon okončanja Drugog svetskog rata izmedju strana pobednicke,
Antihitlerovske koalicije, u Evropi doslo je do zaoštravanja odnosa, što je rezultiralo
nastajanjem Hladnog rata, što je bilo praćeno bolokvskom podelom Evrope te nastajanja
dva moćna vojna saveza – NATO i Varsavski ugovor. Ta tzv.hladnoratoska atmosfera je
bila praćena snažnim ideološkim podelama izmedju komunizma i imperijalizma; na
demokratski Zapad i nedemkratski Istok. Uz to, postojalo je snažno nepoverenje koje je
većim delom bilo posledica nerešanih pitanja granica u Evropi nakon 1945, odnosno
teritorijalnih pitanja. Za tadašnji SSSR prioriteno je bilo priznvanja granice na Odri i Nisi,
na koje je Crvena Armija izašla 1945.godine u svom pohodu na Berlin. One su ostale u
domenu teritorija koje kontrolise Varsavski ugovor, odnosno Poljske kao jedne od njegovih
članica.

Odsustvo sazivanja mirovne konferencije u Evropi nakon 1945.,poput one u Versaju
1919. i postizanja mirovnog sporazuma, te nastajanje blokovske podele, uz svega nekoliko
evropskih zemalja koje su bile izvan vojnih saveza – neutralne i nesvrtane zemlje /NNZ
produbile su nepoverenje, stabilnost i stvorile atmosferu straha od izbijanja novog rata u
Evropi koje stanje je trajalo godinama i bilo je praćeno različitim intenzitetom. Sve to je
pratila je snažna trka u naoruzanju, kako konvencionalnog tako i nuklernog arsenala
izmedju SAD u SSSR; intezivna ideoloska konfrontacija, koja je postojala ne samo izmedju
kapitalizma I komunizma, več i unutar samog komunističkog pokreta. Sve je bilo dodatno
ojačano slučajevima vojnih intervencija od strane SSSR u nekim od članica VU za koje je
tadašnje sovjetsko rukovodstvo smatralo da su rukovodstva tih zemalja odstupila od
dogovorenog puta, kao u Madjarskoj 1956 i tadasnjoj Cehoslivackoj 1968 kada su sovjetski
tenkovi ušli u Budimpestu i Prag.

Inače, sovjetski intervencionizam u okviru VU je poznat kao Brežnjevljeva
doktrina ograničenog suvereniteta i dodatno je ojačalo nepoverenje u Evropi.
Prva zemlja u Evropi, koja je u vreme 1948-1953, permanetno bila izložena riziku
vojne intervencije od strane SSSR bila je Jugoslavija, zbog poznatih dogadjaja iz 1948.
godine i sukoba jugoslovenskog partijskog rukovodstva sa Staljinom. Na jugoslovenkoj
severnoj granici u tom periodu permanetno je bilo stacionirano nekoliko
sovjetskih divizija, uključujući I tenkovske. Ipak, Moskva nije intervenisala u Jugoslaviji,
kao što je to učinila kasnije, u slučaju intervencija u Budimpesti 1956. i Pragu 1968.
Jugoslovenska javnost je burno reagovala u vezi Sovjetske vojne intervenvije u
ČSFR 1968. S obzirom na narastajuće nepoverenje, Jugoslavija je reagovala na način što
je uvela koncept Opštennrodne odbrane ili naoružani narod, kao vid odgovora na moguću
stranu vojnu intervenciju u Jugoslaviji.

Jugoslavija se, povremeno nalazila u stanju povećanih tenzija i na svojim zapadnim
granicama, sa Italijom zbog nerešenog pitanja u vezi granice premaTrstu. U jednom
periodu to je bilo i sa Grčkom, tokom gradjanskog rata u toj zemlji. SFRJ je ta pitanje
uspešno prevazišla, u kratkom periodu je normalizovala odnose sa Grčkom. Vrlo brzo
nakon toga je dogovorila Balkanski savez sa Grčkom i Turskom, koji se smatra
svojevrsnim modelom približavanja Jugoslavije NATO. Takodje, Jugoslavija je,kasnije, sa
uspehom rešila pitanje granice sa Italijom, potpisivanjem Osimskih sporazuma 1973. To
je bilo vreme Brantove Istocne politike, koji je kleknuo u Varšavi pred spomenikom žrtava
Holokausta, a poptom je u Moskvi potpisao priznje granice na Odri i Nisi. Sve ovo, poznato
kao politika detanta ili popuštanje zategnutosti u Evropi, što je stvorilo uslove za sazivanje
Konferencije KEBS/OEBS i potpisivanja Helsinskog Finalnog akta 1975, koji je definisao
da su granice u Evropi nepovredive i da se ne mogu menjati silom.

U Helsinkiju 1975 su postavljeni novi temelji evropske bezbednosti i saradnje koja
se zasniva na poverenju, partnerstvu i saradnji drzava ucesnica KEBS/OEBS, koji je
definisan kao prostor od Atlantika do Urala, deluje izvan blokova i poštuje političku
nezavisnosti država.

Evropska bezbednosna arhitektura koja je od početka 70-tih godina prošloga veka
strpljivo, dugo izgradjivana i oblikovana, kao orginalan multileteralani sistem bezbednosti
u Evropi, zasniva se, kao i sam Helsinški Finalni akt na POVERENJU IZMEDJU
DRŽAVA ( Trust and Confidence). Mejusobno poverenje je prepoznato kao stub izgradnje
evropske bezbednosne arhitekture, koja se zasniva na izgradnji mera poznatih kao CSBM
(mere za jacanje poverenja i bezbednosti u Evropi). Na istim premisama zasniva se i onaj
drugi sistem – kontrola naoruzanja poznat kao CFE iz 1990, s zim što njegovu esenciju čini
numeričko ograničavamje za pet kategorija napružanja, redukcija viškova I inspekcija kao
glavni metod provere primene CFE, kao I smanjenje trupa u Evropi..To je otvorilo process
razoružanja u Evropi. OEBS je usvojio niz drugih komeplementarnih dokumenata radi
podrške jačanja primene predhodna dva sporazuma, gde poseban značaj ima Code of
Conduct u vojno-političkoj sferi.

Evropske bezbednosne arhitekture počiva na ova dva glavna stuba – izgradnja
poverrnja i bezbednosti čiju esenciju čini kontrola pokreta trupa u Evropi I vežbovnih
aktivnosti, te smanjenja broja konvencionalnog naoruzanja u Evropi. Izgradjivana je nakon
detanta, smanjenja blokovske konfrontacije i potpisivanja Pariske povelje KEBS/OEBS,
novebar 1990. Drugim rečima poltika popuštanja otvorila je process političke stabipnosti I
time stvorila uslove za usvajanje zajedničke bezbednosne platforme kao osnove za
sveobuhvatni, kooperativni system bezbednosi u Evropi.

Ovaj system je uspesno izgradjen, primenjen, funkcinisao je različitim intenzitetom,
do agresije Rusije na Ukrajinu februar 2022 godine. Iako je primena mera iz sistema
evropske bezbednosne arhitekture bila ugrožovana i pre ovog, usled prvo suspenzije CFE
od strane Rusije 2007. godine, a potom I njegovog napustanja 2022. godine, druge mere su
se primenjivale. System je opstajao I radjeno je na njegovom unapredjenju shodno
promenama koje su se dešavale. Rat u Ukrajini, koji i dalje traje, ukazao je da sistem
upozorenja u vezi sprečavanja izbijanja konflikata kroz mehanizam iz oblasti “neubicajnih
vojnih aktivnosti“ onako kako je definisan Beckim dokumentom CSBM/OEBS ponovo se
pokazao kao nefunkcionalan, nefikasan i nedovoljno obavezujuci. Poverenje je narusavano
godinama, a time i citav koncept dosadasnje bezbednosne arhitekture Evrope. Otuda će se
izgradnja novog koncepta bezbednosne arhitekture suociti se sa brojnim novim
izazovima. Ohrabruje, medjutim, da sam OEBS u čijim okvirima će se ti novi
pregovori,izvesno, voditi ima političku volju, ljudske resurse, viziju za vodjenje tih
pregovora.

Puno angažovanje OEBS u jednom post konfliktnoom području usledilo je nakon
potpisivanja Daytonskog mirovnog sporazuma (Dayton Peace Accords/DPA), 14 decmbar
1995 i obaveza koje su nastale po osnovu Anex 1B – Regional Stabilization I članova II,
IV I V pomentog Anexa. Te obaveze su se odnosile na Strana DPA – Bosnu I Hercegovin,
Hrvatksu i SR Jugoslaviju, odnosno Srbiju i Crnu Goru.

Pregovori po osnovu o čl IV odnosno Sporazuma o podregionalnoj kontroli
naoružanja izmedju BiH, Hrvatske i SR Jugoslacije, OEBS je organizovao u krakom roku,
nakon potpisivnja u Parizu Ovi regovori su održanisu u Beču u vremenu 4. Januar 1996-
6. Jun 1996. Godine, a Sporaum je potpisan 14, juna 1996 u Firenci.. .OEBS je u krakom
roku imenovao Lične predstavnike za vodjenje pregovora za čl II I IV I stručnu pomoć
Stranama, obezbedio ekspertsku, organizacionu i drugu podršku za njihovo održavanje.
Pregovori o čl. IV odnosili su se na postiznje Sporazuma o podregionalnoj kontroli
naoružanja izmedju Bosne I Hercegovine, Hrvatske i SR Jugoslavije /Srbija I Crna Gora.
Mandat pregovora je uspostavljen u čl IV koji je precizno defnisao da Sporazum o
podregionalnoj kontroli naoružanja treba da “uspostavi uravnotežen i stabilan nivo
oružanih snaga na što nižem nivou u skladu sa njihovim bezbednosnim potrebama”.
Shodno mandatu, Sporazum je uspostavio brojčano ograničavanje broja naoružanja za pet
kategorija koje se ograničava, definisao metode redukcije viškova naoružanja, procedure
za sprovodjenje inspekcija radi kontrole njegove primene i obaveze podnošenja godišnjih
informacija tj transparetnost samog procesa.

Sporazum je modeliran po osnovu Ugovora o konvencionalnim snagama u
Evropi/CFE koji je potpisan na Samitu KEBS u Parizu, novembar 1990 izmedju tada dva
bloka – NATO I VU. Mnoge definicije, odredbe, procedure I kategorije naoružanja koje se
ograničava preuzete sui z CFE.

Sporazum koji je potpisan u Firenci 14.jun 1996.godine, uspostavio je vojni balans
u regionu u odnosu na broj naouražanja I kvalitet naouružanja koje su strane posedovale u
vreme potpisivanja.

Zahvaljujući pomoći i podršci koju su OEBS i članice Kontakt grupe (sem RF)
pružale Stranama u obuci vojnih stručnjaka radi njihovog osopobljavanja za primenu
Sporazuma, u roku su izvršene I druge obaveze. Ta obuka se vršila po standardima CFE.
Naime, tokom trajanja pregovora, odvojeno se odvijala obuka i osoposbljavanje vojnog
personala za njegovu primenu. Takodje, Kontakt grupa je pomagala osnivanje i tehničku
opremljenost Verifikacionih centara Strana.

Primena Sporazuma o podregionalnoj kontroli naoružanja je uspešna priča već 30
godina, zahvaljujući punoj angažovanosti, posvećenosti, pravoremenosti izvršavanja
obaveza Strana, a u prvom redu angažovanja od strane vojnih eksperata, Na taj način oni
su odlučujiuće doproineli stabilnosi u osetljivoj oblasti, kao što je bezbednost i tako stvorili
uslove za političku stabilnost izmedju država regiona.

Iako se uspešna primena ovog Sporazuma nastavlja, ove godine će se obeležiti 30.
godina od njegovog potpisivanja, usled izmenjenog geopolitilitičkog konteksta I činjenice
da Strane modernizuju svoje vojne kapacitete, uvodjenjem novih tipova naoružanja, ali u
razlićitim količinama i dinamikom, što je sve to praćeno jakim rečnikom.
Uspešna primena Sporazuma o podregionalnoj kontroli naoružanja je rezultat
snažne opredeljenosti I političke volje Strana , saradnje na visokom nivou I postojanje
atmosphere otvorenosti, transparetnosti I poverenja.

Sam Sporazum reguliše definisanje limita za pet ketegorija naoružanja koje se
ogranicava, dok pitanja kvaliteta I procesa modernizacije naoružanja nisu regulisana. Ipak,
postojeća modernizacija koju sprovode sve Straane ne teba se smatrati novom trkom u
naouražanju u regionu, jer se taj process odvija u okviru uspostavljenih limita. On kao
takav nije upitan. Ono što dovodi u pitanje sam duh Sporazuma i narušava poverenje je ne
odgovarajući politički rečnik (non-constructive language) koji dolazi od strane pojedinih
lidera I medija, što negativno utiče na političku klimu I poverenje u region.

Sadšnji odnosi u Evropi su posledica krize poverenja koje u Evropi postoji već duže
vreme. Ona je rezultat nepoverenja Rusije u vezi širenja NATO na Istok, kao I straha , u
prvom redu, bivših članica VU od ambicija Rusije da povrati svoju raniju sferu uticaja na
istočni deo Evrope. Agresija Rusije na Ukrajinu produbila je to nepoverenje, jer ukazuje
na ambiciju Rusije za obnovom interesnih sfera koje bi se definisale na nekoj novoj “Jalti”.

Esej pisala: Branka Latinović, ambasadorka u penziji, potpredsednica Foruma za međunarodne odnose

Preuzmite esej u PDF fomatu OVDE.