Ovaj esej je nastao u okviru projekta „District of Reconciliation“, koji sufinansira Evropska unija, a sprovodi se uz učešće Evropskog pokreta u Srbiji i pod koordinacijom Fondacije Novi Sad – Evropska prestonica kulture. Sadržaj ovog eseja je isključiva odgovornost autora i ne odražava nužno stavove Evropske unije niti projektnih partnera.

Mada su oružani sukobi na prostoru bivše Jugoslavije okončani pre 25 godina, medijski diskurs koji ih je pratio nastavio je da proizvodi političke i društvene posledice i u posleratnom periodu. Umesto podsticanja dijaloga u društvu, mediji su nastavili da favorizuju pitanje etničkog identiteta kao dominantno, time otežavajući procese demokratske tranzicije i stvarajući pogodno okruženje za reprodukciju stereotipa i predrasuda.

U tom kontekstu, medijski prostor u Srbiji pokazuje kontinuitet problematičnih obrazaca izveštavanja o ratnim zločinima počinjenim tokom devedesetih godina. Brojne analize ukazuju na sistematsku tendenciju relativizacije, selektivnog izveštavanja i izostanka kontekstualizacije sudski utvrđenih činjenica o ratnim zločinima i zločinima protiv čovečnosti počinjenih tokom sukoba devedesetih. Mediji su u proizvodnji sukoba i podsticanju netrpeljivosti prema „drugom” igrali i nastavljaju da igraju značajnu ulogu. Tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije, profilisali su se kao jedan od najefikasnijih mehanizama u fabrikovanju neprijateljskih slika. Korišćenjem pojednostavljenih modela komunikacije i stereotipa, dominantno modela antagonizma, kreirali su sentiment neophodan za raspirivanje društvenih sukoba i mržnje. Proces dehumanizacije protivnika u medijskom diskursu odvijao se kroz specifične žanrovske forme koje su isticale mitološke predstave o sopstvenim vrednostima, uz paralelno propagiranje ideja o superiornosti u nacionalnom, kulturnom, političkom, pa i u sportskom smislu. Takvo kontinuirano naglašavanje razlika i hranjenje stereotipa neminovno je odvelo ka govoru mržnje koji je, i više od dve decenije nakon sukoba, i dalje prisutan u medijskim sadržajima regiona.

Jedan od najizraženijih problema predstavlja način na koji se ratni zločinci tretiraju u domaćim
medijima. Lica koja su pravosnažno osuđena pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu
Jugoslaviju ili pred domaćim sudovima u Srbiji i regionu neretko dobijaju prostor kao politički
komentatori, analitičari, sagovornici o aktuelnim međunarodnim pitanjima ili učesnici u zabavnim
programima, bez jasnog navođenja njihove prošlosti. Takva praksa je u suprotnosti sa osnovnim
principima profesionalnog novinarstva, uključujući obavezu potpunog i istinitog informisanja
javnosti, propisanu Kodeksom novinara i novinarki Srbije.

Posebno problematičan aspekt ovakvog izveštavanja predstavlja pojava tzv. lažne neutralnosti.
Prikazivanjem osuđenih ratnih zločinaca kao „jedne od strana” u javnim debatama stvara se privid uravnoteženosti, dok se zapravo u ovom slučaju ne radi o suprotstavljenim političkim stavovima, već o sudski utvrđenim činjenicama.

Paralelno sa davanjem prostora osuđenim pojedincima, u velikom delu dominatnog medijskog
sistema u Srbiji gotovo da izostaje sistematsko izveštavanje o ključnim ratnim zločinima, uključujući opsadu Sarajeva, genocid u Srebrenici, kao i zločine počinjene nad nesrpskim stanovništvom u pojedinim delovima regiona, uključujući progon Hrvata iz Vojvodine. Prećutkivanje ovih tema, ali i njihova zloupotreba tokom političkih kampanja, posebno u programima televizija sa nacionalnom frekvencijom i RTS-u kao javnom medijskom servisu, dokumentovano je u višegodišnjim monitoring izveštajima Fonda za humanitarno pravo i Misije OEBS-a u Srbiji.

Iskustva novinara koji se profesionalno bave izveštavanjem o ratnim zločinima dodatno osvetljavaju strukturalne uzroke ovakvog stanja. Svedočenja prikupljena u istraživanjima REKOM-a i nezavisnih medijskih organizacija ukazuju na prisustvo uredničkih pritisaka, političkih i ekonomskih interesa vlasnika medija, kao i široko rasprostranjenu autocenzuru. U takvom okruženju, kritičko izveštavanje o ratnoj prošlosti često se percipira kao politički rizično i komercijalno neisplativo.

Politika izveštavanja o ratnim zločinima ne predstavlja isključivo pitanje profesionalne etike, već i
pitanje javne politike i demokratske odgovornosti. U tranzicionim društvima, suočavanje sa prošlošću prepoznato je kao ključni element izgradnje vladavine prava i dugoročne stabilnosti, što je potvrđeno i u dokumentima Saveta Evrope i Evropske unije koji se odnose na proces evropskih integracija Zapadnog Balkana.

U odsustvu jasne i dosledne medijske politike zasnovane na istinitom, kontekstualizovanom i
odgovornom izveštavanju, mediji u Srbiji nastavljaju da funkcionišu kao produžetak nerešenih
političkih konflikata iz devedesetih. Takva praksa ne samo da podriva proces pomirenja u regionu, već dugoročno slabi demokratske kapacitete društva i legitimitet institucija koje bi trebalo da štite javni interes.

Način na koji mediji izveštavaju o ratnim zločinima ne može se tretirati kao pitanje uređivačkog
ukusa, već kao pitanje institucionalne odgovornosti. Mediji su dužni da obezbede tačno i
kontekstualizovano informisanje, posebno u situacijama kada se u javnom prostoru pojavljuju osobe pravosnažno osuđene za ratne zločine, čija se sudska prošlost mora jasno navesti. Profesionalni standardi dodatno podrazumevaju obazriv i empatičan pristup žrtvama i njihovim porodicama, uz dosledno izbegavanje senzacionalizma koji dovodi do retraumatizacije ili relativizacije zločina. Davanje nekritičke platforme osuđenim ratnim zločincima predstavlja ozbiljan propust koji podriva principe vladavine prava i tranzicione pravde. Dosledna primena ovih principa predstavlja neophodan preduslov za očuvanje sudski utvrđenih činjenica, jačanje poverenja javnosti i izgradnju medijskog okvira koji doprinosi demokratskoj konsolidaciji i dugoročnom pomirenju u društvu.

Esej pisala: Anita Jovičić, članica Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji

Preuzmite esej u PDF formatu OVDE.