Duško Lopandić

Predsednik Foruma za međunarodne odnose

Evropski pokret u Srbiji

Intervju

Novi magazin | broj 755 | 27/11/2025

     Dana 21. avgusta 2025. godine, nedaleko od golf terena u Škotskoj na kojima je provodio odmor američki predsednik, Donald Tramp i predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen su zaključili tzv. „memoranduum o recipročnoj, poštenoj i uravnoteženoj trgovini“ kojim je obuhvaćen najveći deo robne razmene između dve zemlje. Treba odmah napomenuti da memorandum po sadržaju nema mnogo od svog naslova. Predsednik odbora za trgovinu Evropskog parlamenta ga je ocenio kao „mizeran“ za EU, dok je bivši francuski premijer Bajru govorio o „mračnom danu“ i o „pokoravanju“ Evrope. Pod pretnjama američkog predsednika da će preduzeti i oštrije trgovinske mere, EU je prihvatila neravnotežu u trgovinskoj liberalizaciji (carine EU na industrijske roizvode se uglavnom ukidaju, a američke podižu na 15%) i odstupanje od gotovo svih pravila međunarodne trgovine koje je ustanovila Svetska trgovinska organizacija. Uz to, predsednica EK se obavezala da će EU uvesti veliku količinu američkih energenata i uz to investirati 600 milijardi dolara u američku privredu. Jedan posmatrač je sporazum uporedio sa tzv. nejednakim sporazumima koje je carska Kina pod pretnjom topovnjača sklapala sa evropskim kolonijalnim silama nakon opijumskih ratova. Baš kao i u slučaju Kine tada, ovo simbolično i praktično pokoravanje dolazi u vreme kada evropska privreda zaostaje za velikim konkurentima. Slika evropskih slabosti nije ograničena samo na politička i vojna pitanja. Evropa ozbiljno zaostaje ili slabi kada u ključnim temama rasta provrede, resursa ili tehnologije. U poznatom izveštaju iz 2024. godine, bivši predsednik Evropske centralne banke Mario Dragi je ukazao da je BNP EU u poslednje četvrt veka (2000-2023) rastao za samo 1,4% godišnje, u odnosu na 2% godišnjeg rasta privrede SAD i 8,3% u slučaju Kine. Demografski trendovi do 2050. predviđaju da će se se učešće evropskog stanovništva od 25% u 1900 godini i 12% početkom ovog veka smanjiti na oko 5-6% (odnosno oko 3% u slučaju EU). U oblasti digitalne tehnologije, među 20 najvećih svetskih kompanija nijedna nije iz Evrope (sve su iz SAD i Kine). U SAD se nalaze skoro sve najveće kompanije iz oblasti veštačke inteligencija, uz Kinu koja na drugom mestu. Poslednjih godina u Kini se registruje 9 puta više novih patenata nego u EU.

     U uslovima starenja stanovništva, imigrantskog pritiska, rasta populizma i ekstremizma i serije multikriza, Špenglerovski pesimizam ponovo dominira Evropom. „Mi još živimo u senci vekova evropskog uspona i opadanja“ napisao je futurista Džordž Fridman, predviđajući još 2016. godine nove ratove.

     Tokom XX veka u Evropi su otpočela i najvećim delom vođena dva razorna svetska rata koja su značajno uticala na postepeni gubitak značaja našeg kontinanta kao geopolitičkog, ekonomskog, civilizacijskog i kulturološkog centra na planeti. Već nakon 1945 g. evropske zemlje su praktično prestale da budu nezavisan geopolitički faktor. Pokušaj delimične federalizacije Evrope koji je otpočeo sa Ugovorom iz Mastrihta (početkom poslednje decenije XX veka) odvijao se u suštini pod okriljem američke dominacije i zaštite. SAD su i danas evropska nevidljiva država, ako imamo u vidu da su nuklearno oružje i baze SAD raspoređene u nekoliko zapadnoevropskih zemalja (SRN, Italija, Holandija i Belgija) i da su one idalje osnov strategije odvraćanja NATO u odnosu na rusku pretnju.

     Danas pritisnuta između nepredvidivog saveznika sa manirima trgovačkog putnika i „dilera“ sa zapada, povratka logici rata od strane istočnog suparnika, kao i u perspektivi svetskog uspona Kine, Evropska unija teško uspeva da se nosi sa novim geopolitičkim neredom. Iako je Ursula fon der Lajen još na početku svog prvog mandata (2019) najavila da će formirati „geopolitičku Komisiju“, dramatika događaja odavno je pretekla njene namere. Planovi strateške autonomije u EU napreduju – ali sporo u poređenju sa brzinom geostrateških promena. Za sada se slika strateške zavisnosti Evrope od SAD nije promenila. Uprkost EU integraciji, Evropa je i dalje ostala politički fragmentiran kontinent. Tokom nedavnih ratova Izraela na Bliskom istoku EU zemlje su bile nesposobna da zauzme zajednički stav, a još manje da aktivno deluju na prostoru koji čini evropsko predvorje. Tekući pregovori Vašingtona i Moskve oko rata u Ukrajini vode se iza leđa evropskih državnika. Slika EU u odnosu na centralizovane imperije – kontinente čije su prestonice u Vašingtonu, Pekingu i Moskvi – pomalo podseća na nekadašnji odnos slabe konfederacije nemačkih država Svetog rimskog carstva prema sili Napoleonove Francuske. Međunarodne norme i pravila važe jedino kada ih podržava argument gole sile. Međunarodne organizacije koje su bile zadužene da garantuju mir, od UN do OEBS-a danas su samo fasade. Delovanjem imperija sa istoka i zapada, dva najveća dostignuća EU kada je u pitanju ponašanje država u uslovima integracije u Evropi – mir i poštovanje jednom dogovrenih normi i pravila – dovedena su u pitanje.

     Ipak, bez obzira na slabosti, Evropa je daleko od toga da može biti lako otpisana, bilo da su u pitanju njeni industrijski kapaciteti, pojedine strateške grane (avijacija, mašinstvo, hemija, farmaceutika), trgovinska moć, naučna i istraživačka postignuća, kvalitet obrazovanja, normativni i kulturološki uticaj, kao i uloga u međunarodnim organizacijama i dugoročni uticaj na oblikovanje sveta (standardi, socijalna pitanja, političke vrednosti, ljudska prava i sl). Osnovno pitanje u izmenjenom geopolitičkom svetu je u koliko meri će EU kao politička celina uspeti da unapredi svoj način funkcionisanja i elemente centralnog odlučivanja i federalizma u odnosu na stalno prisutnu fragmentaciju i centrifugalne sile.

     U širem kontekstu geostrateškog nadmetanja u kom je Evropa istovremeno i činilac i predmet igre, i proces proširenja EU će igrati određenu ulogu. Način na koji EU bude u stanju da integriše region Zapadnog Balkana i prostor do Rusije- a posebno Ukrajinu (bar onaj deo koji ostane nezavisan) – predstavljaće i laitmus test političke vitalnosti kontinenta, stalno rastrzanog između nacionalnog suverenizma i ideala federalizma.