Nikola Perišić
Istraživački Forum,
Evropski pokret u Srbiji
Kolumna
Posle novembarskih predsedničkih izbora u Sjedinjenim Američkim Državama i zvaničnog preuzimanja vlasti Donalda Trampa u januaru u svetskoj politici i međunarodnim odnosima nastupio je novi geopolitički poredak. Tramp se prema svim međunarodnim akterima odnosi zapovednički diktirajući tempo rešavanja ratnih kriza pod uslovima koje on promoviše i koje idu u korist Sjedinjenim Američkim Državama. U fokusu njegove spoljne politike je da zadrži dominantnu poziciju SAD u odnosu na sve druge države koje pretenduju na status „sila“ uključujući i odnos prema Evropskoj uniji. Od svog povratka u Belu kuću od najznačajnih političkih ličnosti iz država Evropske unije, dva puta se sastao sa predsednikom Francuske Makronom, ali bez konkretnih pomaka da Evropsku uniju prihvati kao ravnopravnog partnera. Takođe, Tramp je naložio svim članicama NATO saveza da povećaju procenat svog budžeta koji će izdvajati za taj savez. Uz to, treba podsetiti da je Tramp povećao i procenat carina za sve države EU na 20%, a poslednjih dana se spominje da bi spektar tih carina mogao da se poveća. Sve to jasno pokazuje njegovu intenciju da želi ekonomski da iscrpi države EU i tako ih dodatno podčini. To je jasan smer kakvu će politiku voditi Tramp i njegova administracija do 2028. godine i da će Tramp biti mnogo direktniji nego tokom svog prvog mandata jer je svestan da više ne može da se kandiduje za predsednika SAD. Zbog svega toga je potreban brz i jedinstveni odgovor Evropske unije.
Međutim, do tog odgovara potrebno je usaglašavanje svih 27 članica EU, a znamo da pojedine države kao što su na primer Mađarska i Slovačka nisu imale uvek najblagonakloniji odnos prema predlozima i rešenja koja su dolazila od većine država članica Evropske unije. Političke opcije koje su vodeće u ove države dodatno su podržane od nove vašingtonske administracije i to dovodi do nemogućnosti jedinstvenog delovanja Evropske unije. Dodatni izazov unutar EU je i nepostojanje jakog lidera kao što je u skorijoj prošlosti bila nemačka kancelarka Angela Merkel. Političke krize koje su se javile u Francuskoj i Nemačkoj, najvećim državama unutar EU, a koje su probale da budu rešeni vanrednim parlamentarnim izborima ostavile su posledice po funkcionisanje EU. Čak bi se moglo reći da su ti vanredni izborni procesi proizveli i različite kontraefekte kao što je uvećanje broja poslanika koje imaju evroskeptične političke opcije sa levog i desnog spektra. Pozitivan efekat tih procesa mogao bi da bude izbor Fridrih Merca za novog nemačkog kancelara koji bi imao mnogo veći kredibilitet u javnosti od prethodnika Šolca, što bi omogućilo da pretenduje na mesto lidera EU. To sve jasno navodi na zaključak da EU mora da menja geopolitičku strategiju kako bi odgovorila na američki uticaj i povratila svoj položaj u međunarodnim odnosima. Jedno od rešenja jeste pridobijanje novog evropskog regiona kao što je Zapadni Balkan jer se tu trenutno prelamaju interesi različitih sila i utisak je da Sjedninjene Američke Države imaju za sada najproaktivniji pristup ka tom regionu, pre svega prema Srbiji u kojoj je popularnost Donalda Trampa na visokom nivou i on kroz dalje svoje političke poteze pokušava da zadrži taj nivo. Ruski uticaj slabi, pre svega zbog činjenice da su sve države na ovom prostoru osim Srbije i Bosne i Hercegovine deo NATO saveza, ali i zbog fokusa Rusije na sukob u kojem je direktan učesnik u Ukrajini.
Države Zapadnog Balkana veću dugo kao strateški cilj imaju punopravno članstvo u Evropskoj uniji, ali taj put je veoma dug i građani ovih država su umorni od tog procesa i raste evroskepticizam u svim tim državama. Evroskepticizam je pogodno tlo sa porast uticaja drugih aktera, to je prethodnih godina koristila Rusija, a sad bi po sličnom modelu mogle da deluju Sjedinjene Američke Države. Evropska unija je načinila prvi korak imenovanjem Marte Kos za komesarku za proširenje jer ona dolazi iz države koja se nalazi u neposrednom susedstvu Zapadnog Balkana i to ostavlja utisak u javnosti da će se EU ozbiljnije baviti ovom regionu i da se može očekivati proširenje do kraja mandata aktuelene briselske administracije 2029. godine. S druge strane i države Zapadnog Balkana proaktivno deluju u prethodnom periodu kroz inicijativu „Otvoreni Balkan“ kojom pokazuju Evropskoj uniji da je moguće razvijati dobrosusedsku politiku i saradnju bez obzira na pojedinačne tenzije koje su karakteristične za ovaj region u Evropi. Definitivno da bi se i te tenzije spustile na minimun kada bi sve ili većina država sa Zapadnog Balkana postala deo Evropske unije. Međutim, jasno je da i same države Zapadnog Balkana moraju da učine različite reforme u mnogim oblastima kao što su vladavina prava, demokratija, mediji i slično… kako bi stekle neophodne uslove da mogu da konkurišu za punopravno članstvo. Tako da ne treba isključiti mogućnost koju je pre nekoliko godina promovisao predsednik Francuske Emanuel Makron, a odnosi se na proširenje Evropske unije koje bi obuhvatilo Zapadni Balkan i Ukrajinu bez punopravnog članstva, već bi se prava sticala tokom godina u skladu sa postignutim praktičnim rezultatima i reformama u različitim oblastima. Ostaje da se vidi za koju vrstu strategije će se odlučiti EU, ali je neminovno da ta odluka treba da se donese što pre jer se imperijalistički ciljevi na kojima zajednički rade Rusija i Sjedinjene Američke Države sve se brže legitimizuju i ukoliko se bude oklevalo Evropska unija može trajno da izgubi svoj uticaj i njena geopolitička moć može biti svedena na minimun, a tad će biti otežano sprovesti bilo koju strategiju.
Tekst kolumne možete preuzeti u PDF-u klikom OVDE.
