Duško Lopandić

Predsednik Foruma za međunarodne odnose

Evropski pokret u Srbiji

Autorski tekst.

U svojim sećanjima na dane  provedene kao Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost (u Trampovom prvom mandatu) Džon Bolton piše  kako se „nije radovao da će Trampa ostaviti samog u sobi sa Putinom“ tokom američko-ruskog samita u Helsinkiju (juli 2018). Bolton uzgred pominje da je u okviru priprema za samit, američki predsednik jednom zapitao svog šefa kabineta „da li je Finska deo Rusije?“ što donekle objašnjava zabrinutost oko susreta oči u oči između, s jedne strane nekadašnjeg investitora, voditelja rijaliti programa i velikog impovizatora, koji retko ima strpljenja da do do kraja pročita podsetnike koje prima od svojih službi, i s druge strane, nekadašnjeg agenta KGB kog je Bolton ovako opisao: „Putin mi se činio potpuno kontrolisanim, smirenim, samouverenim…bio je potpuno upućen u prioritete moskovske nacionalne bezbednosti“. Samiti lidera uvek podrazumevaju i sudare ličnosti sa ogromnim egom, koji stoga mogu završiti na različite načine, nevezano za samu temu. Ipak, nekadašnji sastanak u Helsinkiju je predstavljao tek banalan skup u odnosu na predstojeći samit na Aljasci između lidera dve najveće nuklearne sile, kada su u pitanju ulog, izazovi i efekti tog susreta „visokog rizika“.

Kompleksnost rata u Ukrajini kao i vitalni interesi sukobljenih strana su takvi da verovatno ni nekoliko samita neće biti dovoljno da sa postigne ono što je načelni cilj – postizanje mira. Neki posmatrači, poput bivšeg švedskog šefa diplomatije Karla Bilta, već su upozorili na istorijske analogije, podsećajući na famozni sastanak na vrhu u Minhenu 1938. godine, na kom je rešavana sudbina Čehoslovačke pod senkom Hitlerovog ultimatuma. Minhen 1938 se često uzima za primer pogrešne politike popuštanja (apeasment) koja je umesto obuzdavanja agresora dovela do velikog rata. Neki detalji samita na Aljasci zaista pružaju mogućnost ovakve analogije: rešenje se, po Trampovim rečima (i rečima njegovih predstavnika) traži u „razmeni teritorije“, što je eufemizam za prihvatanje činjenice ruskog osvajanja oko petine ukrajinske teritorije, slično kako su zapadne demokratije „poklonile“ Hitleru čehoslovačke Sudete („zemlja za mir“). Na sastanak na Aljasci glavni zainteresovani (Ukrajina) za sada nije pozvan, baš kao što na pregovorima u Minhenu nisu bili uključeni predstavnici Čehoslovačke. Osnov za pregovore u Minhenu su bili zahtevi agresora. U tekućim pregovorima oko Ukrajine američka strana je, čini se, unapred prihvatila da se u prvom redu razmatra na koji način bi bili zadovoljeni apetiti Moskve koja je pokrenula rat. Najzad, u Minhen tada nisu uopšte pozvane neke od važnih i zaniteresovanih sila, poput SSSR-a, kao što i danas dva velika pregovarača nisu uključila zemlje EU i UK u pregovore.

Ako se osvrnemo na širu međunarodnu sliku, može se takođe konstatovati da danas postoje elementi koji su usporedivi sa stanjem u Evropi tokom tridesetih godina prošloga veka. Nakon mira u Versaju (1918) tokom naredne decenije (dvadesete godine XX veka) bilo je dosta pokušaja da se uspostavi međunarodni poredak zasnovan na međunarodnom pravu, diplomatiji i delovanju međunarodnih organizacija (Društvo naroda, ugovor iz Lokarna, Brijan-Kelogov pakt i dr). Nasuprot tome, u narrednoj deceniji tj. tridesetih godina u međunarodnim odnosima prevladavala je politika gole sile, zasnovana na principima revizionizma i resentimenta pojedinih država (tada Nemačke, uz Italiju i Japan), baš kao što je današnja politika Rusije ima za cilj da „ispravi istorijske nepravde i grške“ i da se silom preoblikuje stanje nastalo raspadom SSSR – u prvom redu kada se radi o granicima i dominaciji  Rusije u odnosnu na njeno neposredno okruženje. U široj perspektivi, opšti trend rastakanja međunarodnog poretka je očigledan. Svet je u haosu u kome na pitanje „ko je taj koji koji donosi odluke?“ sve ređe odgovor daje diplomatija a sve češće rat. Politika sile i jednostranih odluka kao osnovno načelo regulisanja međunarodnih odnosa (što ugred rečeno vrlo često bila i politika SAD tokom poslednjih decenija) dovela je do impotencije međunarodnih organizacija zaduženih za održavanje mira i međunarodnog prava, poput  UN ili OEBS-a, slično kako se to nekada dešavalo sa Društvom naroda. Ondašnje Društvo naroda nije bilo u stanju da izađe na kraj sa ratovima u Evropi i svetu (španski građanski rat, agresija Italije na Etiopiju, osvajanja Japana u Kini i sl) baš kao što današnji Savet bezbednosti UN samo registruje ratna žarišta, od Ukrajine do Bliskog istoka.

Ovde se međutim, analogije završavaju. Današnji svet ipak nije toliko sličan svetu iz tridesetih godina XX veka, kada je Evropa predstavljala dominatni centar međunarodnog poretka. Totalitarne ideologije (nacizam, fašizam, komunizam) više ne pokreću ljude i ratove kao nekada. Velike države se više ponašaju na način uporediv sa onim pri kraju XIX veka. One nastoje da povećaju svoju moć u odnosu na sebi ravne, pokušavaju da dugoročno uspostave ravnotežu u odnosima snaga, posebno između država – kontinenata (SAD, Rusija, EU, Kina, Indija i td). Broj međunarodnih subjekata (država) danas je mnogo veći nego nekada (UN imaju oko četiri puta više članica nego nekadašnje DN) pa time i mogućnost raznih konflikata i sporova. Osim toga, demografija i migracije imaju sve veći uticaj na geopolitiku, baš kao i promene povezane sa novim tehnologijama, novim oblicima naoružanja, evolucijom ekonomije i finansija, pitanjem pristupa resursima (energija, sirovine, voda, retki minerali) idr.

Nema istorije niti njenih promena bez ljudi. Političke vođe u međunarodnim odnosima možemo podeliti na one koji nastoje da održe status kvo i na one koji su izazivači promena. Putin i Tramp su, svaki za sebe i na svoj način, u ovom momentu među onima koji najviše „ljuljaju brod“ dosadašnjeg međunarodnog poretka – Putin putem rata, Tramp putem politike koja  odstupa od tradicionalne spoljne politike SAD u raznim pitanjima, od uslova svetske trgovine, tretmana migracija ili odnosa prema donedavnim saveznicima.

U svom mladalačkom delu „Veština pregovaranja“, Tramp je svoju taktiku u poslovnim pregovorima opisao na sledeći način: „prvo postavim cilj dovoljno visoko, zatim pritišćem i pritišćem…nekada dostignem cilj, nekada ne“. Ipak geopolitika nije isto što i poslovno pregovaranje. Kako je napisao Kisindžer, „spoljna politika se gradi na živom pesku ako ignoriše stvarni raspored moći i oslanja se na proricanja o tuđim namerama“. U prethodnom predsedničkom mandatu, Trampovo pregovaračko umeće nije dalo veće rezultate. Zapamćen je, na primer, njegov susret sa korejskim vođom Kim Džong Unom (na temu nuklearnog razoružanja Severne Koreje) koji je imao medijski ali ne i neki dugoročni efekat.

Susret sa Putinom na Aljasci predstavljaće poseban izazov. Radi se o izuzetno teškim pregovorima, usred rata čiji kraj ne izgleda tako blizu. Sam sastanak na vrhu predstavlja jednu vrstu Putinove uslovne pobede, jer je Rusija bila ta koja se godinama osećala zanemarenom i izolovanom u odnosu na zapadni „klub“ (G7) koji je Trampovim povratkom na mesto predsednika poprilično poljuljan. Putin je velikim ratom „privukao pažnju“ zapada i vratio ruske „zahteve“ na međunarodnu agendu. Ali po koju cenu?

U okolnostima kada ne postoji jasan pobednik na ukrajinskom frontu, osnovno pitanje iz ruskog ili ukrajinskog ugla je, u kojoj meri će svojoj javnosti uslove prekida vatre/mira moći da prikažu kao dovoljno uspešan rezultat. Pošto (do sada) nije uspela da pobedi u ratu, Moskva će nastojati da maksimalističkim zahtevima postigne pobedu u miru. Treba opravdati ljudske gubitke od preko pola miliona vojnika, kao i strateške gubitke Rusije koje je napad na Ukrajinu uzrokovao: ulazak Švedske i Finske u NATO, slabljenje ruskog uticaja na Kavkazu i Bliskom istoku, pogoršanje odnosa sa Evropom, zavisnost od Kine itd. Stoga za Ruse „mir“ podrazumeva prihvatanje od strane zapada (prvo SAD a onda i Evrope) većine njihovih teritorijalnih osvajanja kao i pretvaranje ostatka Ukrajine u jednu vrstu neutralne tampon zone (demilitarizacija i ograničenje naoružanja, neulazak u NATO i dr) prema kojoj će Rusija i nakon prekida vatre u praksi da nastavi politički pritisak. Dok mir za Ruse treba da pokaže da su pobedili, za Ukrajince bi bilo dovoljno da budući mir ili prekid vatre potvrde da nisu poraženi: da su se uspešno oduprli nekoliko puta moćnijem protivniku, da nisu moralno poklekli niti se pokorili, da nisu prihvatili teritorijalne promene nastale ratom, da o svojoj sudbini (ulazak u EU i dr) i dalje mogu slobodno da odlučuju, ali – posebno – da budu zaštićeni od nekog budućeg napada velikog istočnog suseda (vojne garancije).

Iz Trampovog ugla, svaki mir ili prekid vatre, bez obzira na uslove, predstavljaće ličnu pobedu. On stoga može po volji da vrši pritisak, bilo na Putina bilo na Zelenskog. Ali i Tramp će takođe biti pod pritiskom da opravda susret sa Putinom i da svojoj javnosti potvrdi umešnost i pokaže uspešan rezultat, makar to bilo i površno i kratkoročno. Pre nego do trajnog mira, sadašnji pregovori SAD i Rusije bi u najboljem slučaju mogli da dovedu do neke vrste zamrznutog konflikta. Ali i to u ovom momentu izgleda izuzetno neizvesno.

Kada se vratio sa pregovora iz Minhena, britanski premijer Čemberlen je pred ogromnom masom koja ga je dočekala kao pobednika, mahnuo mirovnim sporazumom sa Hitlerovim potpisom uzvikujući; „Postigli smo mir za naše doba!… Sada vam preporučujem da odete kući i mirno spavate u svojim krevetima“.Kao što znamo, miran san je kratko trajao. Usledio je veliki rat.

Čemberlenova senka će lebdeti na Aljasci nad glavom američkog predsednika.

Ali koliko Donald Tramp uopšte zna nešto o Čemberlenu?

Tekst možete preuzeti u PDF-u klikom OVDE.