Srbija u Evropi - skica za dijagnozu jednog stanja

USTAV SRBIJE: Hod po mukama od 1835. godine

Konstatacija da se Srbija nalazi na razmeđi proevropskih i veoma jakih antievropskih tendencija nije nova, ali svakako nije potrošena. Duboki sukob između oficijelne proevropske orijentacije i izraženih antievropskih tendencija posledica je ne samo okasnelog, već i posve selektivnog i parcijalnog reformisanja institucionalnog pravno-političkog okvira koji bi omogućio odlučniji korak ka evropskim integracionim procesima. Štaviše, dve pojave stoje u neraskidivom odnosu: demokratske reforme ne mogu se razdvojiti od evropskih integracionih procesa

Normativni zadatak uspostavljanja konstitucionalne demokratije prevashodno podrazumeva uspostavljanje legitimnog ustavnog poretka, pri čemu legitimnost ne treba razumeti kao “utemeljenje” vlasti, jer je sasvim jasno da je vlast uvek zasnovana na efektivnoj sili, već kao uverenje da je sila vlasti opravdana. Ako se, dakle, legitimnost postiže samo onda kada u zajednici postoji preovlađujuća saglasnost o opravdanosti vlasti (vladavini), onda se relativno lako mogu prepoznati i takve političke prilike u kojima legitimitet naprosto nije moguć. U uslovima današnje sveopšte moralne i društvene, a naročito krize funkcionisanja političkog i ustavnog sistema, ove se prilike isuviše lako opažaju da bi zahtevale podrobniju elaboraciju.

Ono što je, međutim, dalekosežno posmatrano, mnogo teže, jeste to što se u našem političkom diskursu – pa i onom, barem po pretenzijama, naučnom – pitanja ustava, ustavnih institucija i ustavnog poretka najčešće raspravljaju kao pitanja karakteristična isključivo za naš današnji trenutak. Prenebregava se, verovatno nimalo nesvesno, da se uz sve naše realne i fiktivne specifičnosti radi o gotovo “večito” otvorenom i kompleksnom pitanju koje glasi: kako u datim istorijskim, društvenim i ekonomskim okolnostima na svrsishodan način, u okvirima primenljivog institucionalnog ustavnog modela, za konkretno dato društvo valja uskladiti poželjan stepen demokratije s neophodnom efikasnošću političkog odlučivanja. Rešavanje ovog složenog zadatka se gotovo uvek i svugde, barem s aspekta vrednosno-političkog cilja kojem se idealno teži (pa čak i kada je on jasno prepoznat, što se u našim okolnostima još nije dogodilo) približava kvadraturi kruga.

U postojećim uslovima, u kojima se ne prevazilaze teskobne granice pojednostavljenog razumevanja ustavnog poretka kao autobiografije trenutne političke moći (rasporeda političkih snaga), onaj kvalitet više, koji ugledna politikološko-konstitucionalna nauka predvođena Karlom Šmitom opisuje kao pozitiviranje kolektivnog identiteta zajednice, i to ne biološke ili pretpolitičke, već uozbiljene političke zajednice, bespovratno ostaje izvan svakog realnog domašaja. Da u takvim okolnostima građani ne prepoznaju pravo interesovanje za uspostavljanjem konstitucionalizma nije veliko iznenađenje, a da konstitucionalizam sam (p)ostaje tek prosta faza opstajanja, ne i vrednosnog (pre)utemeljenja društva, sasvim je očigledno. Takvom konstitucionalizmu, ako se parafrazira Karl Fridrih, nedostaje vitalnost koja bi mogla osigurati njegov kontinuirani razvoj i rast. Još i više, u tom konstitucionalizmu ni Ustav sam nema funkciju simbola, niti snagu, vrednosno posmatrano, onog “večnog (nepromenljivog)” ustava kojem sva moderna građanska društva teže.

U okolnostima tako nekonsolidovanog i nedovršenog ustavnog poretka, sa neotklonjivim legitimacionim defektima, uz nedostajuće socijalne i političke elite spremne na odlučnije akcije, te odsustvo iole sagledive vizije reformi, na delu je ustvari težak ideološko-identitetski rascep. Nesaglasnost o strateškim pravcima razvoja države i društva rastače političko i socijalno biće, jednovremeno blokirajući i demokratske reforme i integracione procese. Sistematska je i kontaminacija vrednosne, socijalne i političke sfere sistemima vrednosti koji su daleko ispod dostignutog civilizacijskog nivoa univerzalno prihvaćenih vrednosti. Arhaični, antimoderni diskurs antievropske Srbije je paradigma, a ne ekscesna ili marginalna pojava, koja zamagljuje potrebu supstancijalne racionalizacije nacionalnog (državnog) interesa moderne Srbije. Iracionalni smisao nacionalnog interesa (ne nužno i državnog) kontaminira i reakcije evropskih aktera na ovaj i ovakav ideološko-identitetski rascep. Reakcije evropskih zvaničnika se otuda uglavnom kreću u okvirima takozvane realističke škole mišljenja, naglašavajući racionalan, objektivan, neemocionalan pristup političkoj praksi. U tom pristupu nema nikakvog “idealizma” i empatije, budući da se polazi od pretpostavke da se interes (opredeljenje) jedne zemlje za integracije mora definisati unutar zemlje same, tačnije onih elita koje u njoj politički odlučuju, a usled čega Evropska Unija i ne nameće sopstveno razumevanje postojanja ili nepostojanja odnosnog interesa.

To što danas na površinu izranja takozvana opšta, a plitka, i čini se sasvim “iznuđena” saglasnost u pogledu neophodnosti evropskih integracija, ne menja mnogo na stvari. Još i više, ta se “iznuđena” saglasnost nikako ne bi smela pretvoriti u demagoški čin iznuđene jednosaglasnosti. Ako ni zbog čega drugog, a ono stoga što je još jedan Ruso, posve u duhu Tacitovih Anala, takvu jednosaglasnost ocenio oporim, a uvek aktuelnim rečima: “(…) to se događa onda kada građani, dopavši ropstva, niti više uživaju slobodu, niti imaju volju. Tada strah i laskanje pretvaraju glasove u pljeskanje; više se ne raspravlja, nego se ili obožava, ili proklinje.”

Autorka je profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu

<< nazad | sadržaj | napred >>