KAKO SE SUSRESTI SA REALNOŠĆU?

KOSOVO DANAS: Politički kič umesto pravog rešavanja problema

Nakon demokratskih promena 2000. godine, pa sve do ubistva premijera Đinđića, Srbija je viđena kao buduća regionalna lokomotiva voza koji zemlje Zapadnog Balkana vodi ka evropskim integracijama. Nažalost, nakon tragičnih događaja iz marta 2003. godine, saznali smo da, osim nekih personalnih promena, ideološki okvir srpske političke elite (uz neke izuzetke) nije značajno promenjen i Srbija je ponovo postala talac sopstvenih političkih lidera koji nemaju snage da ponište ostavštinu i podršku populističkim i mitskim političkim trendovima iz prošlih vremena.

Takav pristup vladajućih struktura je rezultirao pogoršanjem odnosa Srbije sa većinom suseda, stvaranjem prepreka u pregovorima sa Evropskom unijom (EU) i unutrašnjim jačanjem nacionalističkih i izolacionih tendencija. Rekavši to, na prvom mestu smatram da je raspad bivše Jugoslavije započeo nakon odbijanja srpskog vođstva sa početka i sredine osamdesetih godina prošlog veka, predvođenog Slobodanom Miloševićem, da prihvati realnost društvenih i političkih promena na lokalnom i širem nivou. To je bila samo još jedna u nizu bitaka između srpskih liberala i konzervativaca koju su liberali izgubili.

Nažalost, čak i danas, ova podela na političkoj sceni je još uvek živa. Umesto da očuva i ojača demokratski legitimitet liberalizma, premijer Koštunica je postao istinski lider anahronih snaga u današnjem srpskom društvu. Predsedniku Tadiću je nedostajala politička vizija i harizma lidera i neretko je u velikoj meri samo pratio Koštuničine konzervativne modele, tek ponekad se osvrnuvši na liberalne okvire koje postavio Đinđić. Ovakvo ponašanje se može uočiti na pitanju Kosova i u načinu na koji je ovaj problem korišćen od strane srpske političke klase u njihovim politikama.

Mogli smo, i još uvek možemo, biti svedoci oživljavanja mitskih ponašanja i verbalnih klišea iz Miloševićevog vremena. Propaganda koja prati kosovsko pitanje u srpskim medijima ponekad prevazilazi i okvire miloševićevske ratne propagande i umesto promocije evropske integracije i sveukupnih tranzicionih reformi, pitanje Kosova se ponovo koristi kao dimna zavesa za prikrivanje stvarnih problema srpskog društva.

Ipak, podrška radikalizaciji protesta zbog kosovske nezavisnosti nije uključila onoliko društvenih i političkih aktera koliko su konzervativne snage okupljene oko Koštunice očekivale. Najbolji primer za to je bio februarski protest u Beogradu koji je okupio oko 150.000 ljudi što je predstavljalo razočarenje za Koštunicu. Neredi koji su usledili su uključili samo huligane (fudbalske navijače, za koje se ispostavilo da su bili dobro organizovani i podržani od strane određenih državnih struktura), ali ne i veći broj drugih građana koji očigledno nisu bili raspoloženi da ponovo krenu u samodestukciju i destrukciju uopšte.

SRBIJA DANAS: Politički marketing umesto pravog rešavanja problema

To me je navelo na pomisao da je proglašenje nezavisnosti Kosova novi, nadajmo se poslednji, čin u razrešenju krize u celom regionu i posebno u Srbiji. Stoga, često pomislim da su sami građani Srbije neretko zreliji od svojih političkih elita. Tako, preovlađujući broj građana podržava članstvo Srbije u EU, kao i nastavak saradnje sa zemljama članicama EU uprkos podršci koju one pružaju nezavisnosti Kosova. ( Prema: “Stavovi građana o procesu evropske integracije Republike Srbije”, istraživanje javnog mnjenja, Kancelarija za evropske integracije Vlade Republike Srbije, Jun 2007).

To su neke činjenice koje vraćaju umereni optimizam na scenu. Najnovija dešavanja u Srbiji, izborna pobeda predsednika Tadića i pad Koštuničine vlade su dobri znaci da je točak promena ponovo pokrenut i oni koji podržavaju liberalne tendencije ponovo dobijaju na snazi. Nije realno očekivati značajne promene odmah nakon izbora u maju 2008. godine, ali na srednji, kao i na duži rok, prihvatanje realnosti koja se tiče kosovske nezavisnosti i pružanje ruke za saradnju kosovskim Albancima će biti veliki test suštinskih društvenih, ideoloških i strukturnih reformi srpske političke elite i čitavog društva.

Za sada, dovoljno je da talas rušilačke politike i aktivnosti na terenu deluje oslabljeno, sa tendencijom da konačno bude zaustavljen u relativno kratkom vremenskom periodu. Takođe, i Srbija i čitav region Zapadnog Balkana pokazuje znake stabilizacije u srednjem i dugom roku. Uzimajući u obzir rezultate izbora, na koje ja gledam sa optimizmom, verujem da u budućnosti, nakon stvaranja nove vlade u Srbiji, neće biti „popusta“ za Tadića i njegove prijatelje.

Bez obzira na konačan sastav vlade, EU bi trebalo da pošalje jasnu poruku Srbiji u vezi Haškog tribunala, strukturnih reformi i naročito u vezi Kosova. Ipak, Kosovo i Srbija ne bi trebalo da budu jedini u centru pažnje Evropske unije, ili u poziciji za koju bi druge zemlje Zapadnog Balkana mogle da pomisle da je privilegovana. Nuđenje posebnog tretmana nauštrb drugih subjekata u regionu ne bi bio koristan pristup.

Nakon 1999. godine i otpočinjanja procesa stabilizacije i pridruživanja (SAP), „pasivni uticaj“ članstva u EU, uz uticaj meke sile EU u oblasti demokratizacije zemalja Zapadnog Balkana je pokrenuo značajne promene u društvenom, političkom i ekonomskom okruženju za svaku zemlju pojedinačno, kao i za region u celini. Rezultat je izuzetan pomak u bezbednosnom okruženju i reginalnoj stabilnosti uopšte, gde su sve zemlje, kao i region u celini, postale zrelije i bolje pripremljene da ublaže apsorbuju značajne političke, društvene i ekonomske promene.

Ukoliko bi samo Kosovo i/ili Srbija dobili određene privilegije, kao neku vrstu „nagrade“, to bi prouzrokovalo određena razočarenja u drugim delovima regiona i mogao bi da postane negativan primer za ponašanje balkanskih političkih elita. Imajući to u vidu, u ovom trenutku se od EU očekuje da pojača proces integracije za ceo Zapadni Balkan, kao i da nastavi da pomaže dalju demokratizaciju i sveukupan napredak zemalja regiona. To bi predstavljalo najbolju garanciju i najekonomičniji način da se obezbedi dugotrajna stabilnost, mir i saradnja u zapadnobalkanskom regionu.

Autor je generalni sekretar Evropskog pokreta u Crnoj Gori
Sa engleskog preveo Marko Nikolić

<< nazad | sadržaj | napred >>