SRBIJA RAZAPETA IZMEĐU DVE TVRDNJE

SRBIJA DANAS: Na čijoj glavi dobro stoji šajkača

Tema ovog broja Evrope + je, nimalo slučajno: „Srbija razapeta između dve tvrdnje“. Koje su to dve tvrdnje, budući da je Srbija danas okupirana mnogim pitanjima i kvalifikuju je razne konstatacije. Našli smo da su dve teze koje određuju Srbiju posle majskih izbora, nakon izručenja Stojana Župljanina Hagu, u vremenu kada još ne može da se formira vlada, direktno protivstavljene jedna drugoj. Jedna se pojavljuje u zemljama susedima u regionu, a druga se vrlo često čuje u domaćoj sredini. Prva koja cirkuliše među susedima Srbije glasi: „Srbija samo proizvodi krize u regionu, a za to biva nagrađena bržim evrointegracijama.“ Druga tvrdnja, ona srpska, obično se formuliše kao: "Srbiji se postavljaju gotovo nemogući politički uslovi za ulazak u Evropu i ona se time kažnjava".

Kako pomiriti ove dve, naoko sasvim protivrečne tvrdnje, ukoliko se uzme u obzir da su obe istinite, a sva je verovatnoća da je tako. U ovom broju Evrope + pokušali smo da saznamo odgovor na ova pitanja od partnera Evropskog pokreta u Srbiji iz regiona, kao i od stručnjaka iz naše zemlje. Tekstove su nam poslali Momčilo Radulović generalni sekretar Evropskog pokreta Crna Gora, Srđan Dizdarević, predsednik Helsinškog komiteta za ljudska prava u Federaciji BIH, kao i Svetislava Bulajić, profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu.

Šta se, međutim, o ovoj temi može reći u uvodu za junski broj Evrope +. Srbija je, očigledno, komplikovana zemlja. Poput Mađarske, Poljske i Rusije, ona ima preveliki procenat stanovništva koje živi izvan matice. To je broj koji i u zemljama razvijene demokratije, i u zemljama koje su odmakle u integrativnim procesima mora proizvesti tenziju. Da stvar bude još neugodnija, Srbija nije odmakla u integrativnim i razvojnim procesima, te nema ni dovoljno kadrovskih, ni logističkih, pa ni političkih sredstava da ovaj problem reši.

A kada je problem privremeno ili trajno nerešiv, jasno je da on na sebe, kao nekakav magnet, ne privlači voljne i opredeljene ljude, već slabovoljne i moralno problematične koji se nude da ga „brzo“ i „lako“ reše. U tom trenutku započinje manipulacija problemom i pošto je svim akterima jasno da se on ne može razrešiti, svi gledaju kako da od njega izvuku neku kratkoročnu korist za sebe, svoju partiju, svoje ideološko stajalište, ili prosto za svoj novčanik.

Hrvatska, Federacija BIH, Kosovo, Crna Gora – sve ove priznate i nepriznate zemlje u okruženju Srbije doživljavaju položaj Srba u svojim zajednicama kao „srpski problem“, a ne kao prednost ili priliku za pomirenje. Negde je ovaj problem manji, negde veći; negde je u zametku, negde u zenitu, drugde naopako okončan. Kada se ovako sagledaju stvari, po gledanju svakoga iz regiona ispada da Srbija pravi problem već samim svojim postojanjem, pa je tvrdnja da Srbija samo pravi krize u regionu a da za to biva nagrađena bržim evrointegracijama, endemski a ne racionalno zasnovana.

Kako to sve izgleda iz Srbije? Niko ne voli da bude kažnjen već samim svojim postojanjem. Život nije grčka tragedija i nijednoj generaciji ne treba da trnu zubi zbog onoga što su radili njihovi očevi. Srbija danas zato – sme se to reći nakon poslednjih izbora – vapi za evropskom budućnošću, jednostavnijom komunikacijom sa vršnjacima, slobodnim kretanjem...

Ovo poslednje čini se najvažnijim, a upravo tu najviše škripi. Srbiji bi više koristilo stavljanje na bezvizni šengenski režim, nego sve privredne olakšice. Čudno je da to Evropa ne shvata: onog trenutka kada se ukinu vize, Srbija će sama lako poraziti falangu svojih nacionalista i zauvek skinuti sa dnevnog reda pitanje toga hoće li se vratiti u nacionalističku prošlost.

Ali, baš se to ne dešava. Treba samo pogledati jednu ulicu u Beogradu, u kojoj, nažalost, živi pisac ovog teksta. Ime ulice je Birčaninova. U njoj se nalaze: italijanska ambasada, nemačka ambasada, švajcarska ambasada i finska ambasada (a ni britanska nije daleko). Rano jutro izgleda ovako: automobli su parkirani u dva reda, „pauci“ nasumično odnose koga stignu. Ispred broja 22 gde se nalazi italijanska ambasada, nekih trideset ljudi tiho ulazi po redu zakazivanja; lica su im smrknuta i čini se da idu na neki lekarski pregled, a ne da po ko zna koji put izvade vizu. Ispred broja 30 slika je često još dramatičnija. Nemačka ambasada ne zakazuje primanje dokumenata pa se svako jutro, u cik zore, ispred nemačke amabasade nalazi oveća grupa ljudi „koja hvata mesto“, pa bilo da je sunce, kiša ili snežna oluja. Ispred švajcarske ambasade prolaznik ponovo nailazi na redove i na jedan naročito ponižavajuć detalj: dokumenti za vizu primaju se u suterenskoj garaži zgrade ambasade, koja je za tu priliku preuređena  i „oljuđena“ divnim prizorima švajcarskih Alpa...

A kada se dođe na šalter? Olakšice se primenjuju, ili ne? Ko se nalazi u povlašćenoj kategoriji? Da li se iko nalazi? Ne, naravno, ništa od obećanja: vize i dalje mahom plaćaju svi, a dokumenta potrebna za dobijanje dragocene šengenske nalepnice ne samo da se ne smanjuju, već se često i povećavaju. Kako onda da se iz Srbije ne čuje tvrdnja da nijednoj zemlji nisu postavljani takvi politički uslovi za ulazak u EU i da se Srbija ne samo ne nagrađuje, već se obrnuto – kažnjava.

Ali, istina se nalazi izgleda negde na pola puta. Srbija se – sudeći i po tekstovima naših autora – nalazi u paradoksalnoj situaciji: ona se i kažnjava i nagrađuje u procesu ulaženja u Evropu. Zadatak neke buduće srpske demokratske Vlade koja bi, nadamo se, trebalo što pre da bude formirana, jeste da se pre svega distancira od ukupnog nasleđa prošlosti. Ovo zaista ne može da uradi niko osim nas samih, jer to je, očigledno, put koji vodi rešavanju svih, pa i danas nerešivih problema.

A dok se to ne dogodi, oko pitanja koja ne mogu da se razreše danas, neka se makar postigne konsenzus sa partnerima iz regiona da se njima ne manipuliše i ne špekuliše. Već to bio bi veliki napredak, jer trenutno stanje koje karakteriše političko mešetarstvo, politika dvostrukih merila, ali i spektakularne obmane, i blasfemično licemerje (preveliko čak i za balkansku politiku) nikom ne ide u prilog, a najmanje Srbima izvan Srbije, kojima se čini da aktivno učestvuju u igri sopstvenog održanja, ali u njoj jedino oni stalno dobijaju udarce.

sadržaj | napred >>